Piše: Branko Milanović
Ljudi koji me prate znaju da sam veliki poštovalac sovjetskih istoričara Roja i Žoresa Medvedeva i da sam pročitao većinu njihovih knjiga. Ranije sam objasnio zašto njihove radove smatram posebno dragocenim, uprkos tome što su do kasnih 1980-ih morali da rade u izolaciji, izgnanstvu i sa vrlo ograničenim pristupom arhivskim dokumentima.
U poslednje dve godine pročitao sam dve knjige Roja Medvedeva koje se bave onim što on naziva „nepoznatim Staljinom“, kao i jednu posvećenu poznatim disidentima (kako njihovoj ideologiji, tako i njima kao ličnostima), među kojima su, naravno, najistaknutiji Aleksandar Solženjicin i Andrej Saharov, koje je Roj lično poznavao iz zajedničkih disidentskih krugova.
Nedavno sam pročitao i knjigu njegovog brata Žoresa o Juriju Andropovu. Maglovito sam se sećao da sam je već čitao u vreme kada je objavljena, pa sam proverio svoje beleške: i zaista, pročitao sam je 1983. godine. Iako su mi mnoge teze koje Žores iznosi bile poznate, nisam bio siguran da li ih pamtim upravo iz te knjige ili iz drugih izvora.
Ponovno čitanje knjige danas, više od četrdeset godina kasnije, i uzimajući u obzir ono što se u međuvremenu dogodilo u Sovjetskom Savezu, a potom u Rusiji i Ukrajini, budi sasvim drugačija osećanja i razmišljanja od onih koja sam verovatno imao prilikom prvog čitanja.
Knjiga se može čitati kao standardna biografija Jurija Andropova, zatim kao analiza poznog komunističkog režima u njegovoj brežnjevljevskoj varijanti, ali i kao implicitno razmišljanje o tome šta se moglo dogoditi da je Andropov poživeo i vladao Sovjetskim Savezom duže od godinu i po dana.
U Medvedevljevom prikazu Andropov se pojavljuje kao veoma pronicljiv i sposoban tehnokrata. Njegov prva važna funkcija koju je obavljao (nakon partijskog rada u Kareliji) bila je u Ministarstvu spoljnih poslova i – sudbinski – mesto ambasadora Sovjetskog Saveza u Mađarskoj tokom revolucije 1956. godine i njenog kasnijeg gušenja sovjetskim tenkovima. Upravo tada je Andropov upoznao Nikitu Hruščova, koji je nekoliko puta tajno dolazio u Mađarsku kako bi koordinisao političko, a na kraju i vojno rešenje krize.
Nakon toga Andropov postaje sekretar Centralnog komiteta zadužen za odnose sa „bratskim“ partijama, što je u praksi značilo sa istočnoevropskim vladajućim partijama, ali ne, koliko se može zaključiti iz knjige, i sa kineskom Komunističkom partijom.
Godine 1967. postavljen je za šefa KGB-a.
Medvedev pokazuje da je položaj šefa KGB-a u to vreme imao nekoliko ozbiljnih nedostataka. Sedam od jedanaest Andropovljevih prethodnika bilo je pogubljeno. To je naročito bio slučaj u vreme Staljinove vladavine, kada su šefovi KGB-a jedan za drugim pogubljeni (Jagoda i Ježov su najpoznatiji), bilo zato što su bili previše revnosni u represiji pa je Staljin želeo da se od njih distancira, bilo zbog Staljinovog hira ili želje da ulije strah čak i onima čiji je posao bio da terorišu stanovništvo.
To se nastavilo i pod Hruščovom, kada su likvidirani Berija, a zatim i njegov naslednik Merkulov. Dakle, to je bio posao koji je i u mirnijim vremenima Hruščova i Brežnjeva nosio određeni rizik.
„Andropov je bio jedini čovek koji ne samo da je preživeo tu funkciju već je iz nje izašao politički jači“, piše Medvedev. „Takođe, uspeo je da rad u bezbednosnim strukturama učini prihvatljivom osnovom za dolazak na čelo partije. Štaviše, postao je vođa kroz uobičajeni proces partijskog nasleđivanja, a ne kroz dugotrajnu borbu za vlast kakvu su mnogi posmatrači predviđali.“
Drugo, ta funkcija se nije smatrala naročito prestižnom u partijskoj hijerarhiji. Bila je nesumnjivo važna, ali bez velike samostalne moći i ispod nivoa člana Politbiroa. Zapravo, bio je niži položaj od Andropovljevog prethodnog mesta sekretara Centralnog komiteta, pa Medvedev pretpostavlja da je, kao svojevrsna kompenzacija, Andropov dobio status kandidata za člana Politbiroa.
Kada je Andropov postavljen na mesto šefa KGB-a, moć ove službe proisticala je iz Partije i Politbiroa. KGB je bio izvršilac politike koju su donosili partijski organi. Nije imao autonomnu ulogu. Ovo je važno naglasiti jer mnogi danas, možda pod uticajem onoga što se dešava u današnjoj Rusiji, pogrešno pretpostavljaju da je KGB (ili njegovi prethodnici GPU i NKVD) imao nezavisnu ulogu u represijama. Ništa nije dalje od istine: oni su bili samo puki izvršioci odluka donetih na političkom nivou, bilo od strane Politbiroa ili jednog čoveka (Staljina).
Medvedev takođe ističe da je čak i uobičajeni engleski prevod KGB-a kao „tajne službe“ pogrešan. To je bila militarizovana bezbednosna organizacija. Zanimljivo je da je neposredno pre Andropovljevog imenovanja doneta odluka da pripadnici KGB-a nose uniforme. Ranije su uglavnom nosili civilnu odeću, a uniforme su korišćene samo u svečanim prilikama, ali nikada tokom svakodnevnog rada. Cilj te odluke je bio da se KGB predstavi kao disciplinovana vojna organizacija, čija je uloga u mirnodopskim uslovima donekle različita od vojske, ali čija je svrha u krajnjoj liniji ista.
Medvedev priznaje da mu je, kao disidentu koga je KGB prisluškivao, pratio, zatvarao i progonio, teško da objektivno piše o šefu te organizacije. Ipak, uspeva u tome.
Godine 1982. Andropov je nasledio starog i bolesnog Brežnjeva. Veći deo knjige posvećen je, sasvim razumljivo, upravo Brežnjevljevom periodu. To je bilo vreme stagnacije i dekadencije elite: ljudi na vlasti ne samo da su imali tendenciju da tamo ostanu „zauvek“, već i zato što je Brežnjev vodio računa da čak i kada bi bili smenjeni zbog korupcije ili nesposobnosti, dobiju druge funkcije kako bi ostali u nomenklaturi.
To je osiguravalo opstanak birokratske klase i Brežnjevu obezbeđivalo lojalnost vrha birokratije, ali po cenu sve neefikasnijeg ekonomskog i političkog upravljanja, sporijeg rasta i – što je posebno zanimljivo – nedostatka iskustva među kadrovima srednjeg nivoa.
Razlog za to bio je sledeći: pošto su ljudi na vrhu imali tendenciju da ostaju na funkcijama sve do smrti, te pozicije, kao i one odmah ispod njih, bile su zauzete od strane istih ljudi i po dvadeset ili trideset godina. Ljudi na srednjem nivou jednostavno nisu imali gde da napreduju. Ostajali bi godinama zaglavljeni na svojim pozicijama, što je vodilo ne samo ka frustraciji i nezadovoljstvu, već i ka nedostatku prilika da steknu upravljačke veštine niti da pokažu da li su sposobni administratori ili nisu.
Kao što Piter Turčin ističe u sličnom kontekstu, dolazilo je do „prekomerne proizvodnje elite“ i do nezadovoljstva unutar nje. Malo pozicija, a mnogo ambicioznih kadrova bez stvarne mogućnosti da se napravi razlika između sposobnih i nesposobnih. Nedostatak iskustva išao je ruku pod ruku sa frustracijom i nezadovoljstvom.
Predsednik KGB-a Jurij Andropov i sekretar Stavropoljskog regionalnog komiteta KPSS M. S. Gorbačov, 1973. godine
Ne mogu a da se ovde ne setim Gorbačova, koji je 1985. postao generalni sekretar partije sa relativno malo iskustva u upravljanju državom i ekonomijom. Da je sistem pod Brežnjevom omogućavao mobilnost i odlazak u penziju u nekom „normalnom“ životnom dobu, verovatno bi Gorbačovljev manjak upravljačkih sposobnosti, neiskustvo i naivnost bili ranije otkriveni.
Sećam se da mi je jedan kineski univerzitetski profesor rekao da osoba poput Gorbačova nikada ne bi došla ni blizu vrhova vlasti u Kini, jer bi se njegovi nedostaci pokazali na nivou upravljanja okrugom ili provincijom i nikada ne bi napredovao dalje od toga. (Istina, Gorbačov je bio šef partije u Stavropoljskoj oblasti na jugu Rusije, ali njegov uspeh kod moskovskih lidera nije proistekao iz izvanrednog ekonomskog upravljanja Stavropoljem, već iz povoljne lokacije grada, blizine čuvenih banjskih lečilišta, gde su mnogi partijski funkcioneri dolazili na odmor i tu upoznali Mihaila i Raisu – oboje mnogo šarmantnije i obrazovanije od prosečnog partijskog rukovodioca.)
Da li će ova prednost kineskog sistema opstati pod više gerontokratskom vladom Si Đinpinga, naravno, ostaje otvoreno pitanje.
Stabilnost brežnjevljevske političke strukture zasnivala se na veoma blagom ophođenju prema nesposobnim ljudima na vrhu, ali i duž cele hijerarhije. Takvi mediokriteti su često pripadali takozvanim dnjepropetrovcima (po gradu u Ukrajini gde je Brežnjev napravio svoju karijeru).
Sam Brežnjev je imao relativno ograničenu moć. Sve važne odluke donosio je Politbiro, gde su postojale i borile se međusobno različite prikrivene frakcije, tipične za svaku birokratiju. Veština Brežnjeva bila je u održavanju ravnoteže i privida jedinstva, ali po cenu odlučnosti. Najbolja politika bila je da se ne čini ništa.
Nema sumnje da je Brežnjev imao mnogo manje moći u spoljnoj politici nego što je ima američki predsednik. Ne mislim ovde na Trampa, koji je očigledno prisvojio mnoga ovlašćenja koja po zakonu možda ne pripadaju predsedniku, već na predsednike koji su ostajali u okvirima konvencionalnih granica svojih ovlašćenja. Oni su ulazili u ratove ili naređivali vojne akcije praktično po sopstvenoj volji, dok je tako nešto bilo nemoguće u slučaju Brežnjeva i sovjetskog rukovodstva posle Staljina. Bila je to autoritarna kolektivna vlast sa vrlo ograničenom moći prvog čoveka. U suštini, bila je to oligarhija.
Andropov je na vlast došao 1982. godine, dobrim delom zahvaljujući činjenici da je dotadašnje rukovodstvo već bilo toliko staro i diskreditovano u očima članova Politbiroa i Centralnog komiteta (kao i među stanovništvom, mada je to bilo manje važno) da se tražila neka mlađa i tehnokratski orijentisana ličnost. Potreba za ekonomskim reformama bila je svima očigledna, ali niko nije imao jasnu predstavu šta tačno treba učiniti. Andropov je to dobro razumeo i pokušao je da stvari pomeri s mrtve tačke.
Ukazujući na sovjetske neefikasnosti, Medvedev ističe nešto što se često zanemaruje u literaturi o sovjetskoj ekonomiji: ogromno rasipanje dobara, naročito hrane i energije (ovo je vidljivo i danas svakome ko putuje u Rusiju).
Takvi gubici su bili posledica vrlo neefikasnog transportnog sistema, a u slučaju hrane i loše ili nepostojeće rashladne infrastrukture. Ako prehrambeni proizvodi danima putuju od proizvođača do potrošača, veliki deo će se neminovno pokvariti. Deo bi, naravno, bio i ukraden, ponovo zato što niko nije imao mnogo motivacije da robu tokom transporta zaštiti.
Zato je unapređenje infrastrukture (železnica i puteva) bilo među Andropovljevim prioritetima, pa je čak zamenio kompletno rukovodstvo Ministarstva saobraćaja.
Ovakvi gubici takođe objašnjavaju nesklad između zvaničnih podataka o proizvodnji i stvarnosti. Problem nije bio samo u tome što su zvanične brojke bile naduvane ili izmišljene, već i u tome što su se beležile na mestu proizvodnje, dok značajan deo te proizvodnje nikada nije stizao do krajnjih potrošača.
Andropov je takođe stavio akcenat na radnu disciplinu i borbu protiv korupcije. Antikorupcijska kampanja imala je puno smisla jer je brežnjevljevska klika (a još više različite republičke mafije) bila ogrezla u korupciji. Dok su neki drastični slučajevi korupcije procesuirani (a i to se dešavalo retko), većina drugih je jednostavno ignorisana.
Andropov je to promenio. Ali njegovo insistiranje na disciplini i većem radnom angažmanu nije moglo dati rezultate zbog nedostatka podsticaja i vrlo malih razlika u platama: da li je neko radio više ili manje bilo je gotovo svejedno, jer su plate bile manje-više iste. Ovo je u suprotnosti sa Staljinovim periodom, kada su stahanovci i ljudi koji su više radili bili znatno bolje plaćeni, a razlike u zaradama izražene.
Mansur Olson je čak tvrdio da je pod staljinizmom oporezivanje plata bilo regresivno: osnovne plate bile su niske, ali su se bonusi za dodatni rad oporezivani po mnogo nižim stopama. Nema sumnje da je tokom tridesetih godina nejednakost plata u Sovjetskom Savezu verovatno bila na vrhuncu (o tome govori i Trocki u „Izdanoj revoluciji“, o čemu sam pisao ovde.)
Kasnije se nejednakost plata postepeno smanjivala, najpre pod Hruščovom, a još više pod Brežnjevom. Tako su do osamdesetih uravnilovka ili egalitarizam postali sveprisutni i ometali bilo kakve pokušaje povećanja produktivnosti.
Medvedev zato kritikuje Andropovljevu sklonost ka disciplini. On je pokušao da strogo ograniči „dopunske“ i neformalne poslove verujući da, ako ljudi rade više na svojim zvaničnim poslovima, imaju manje vremena da rade u sivoj ekonomiji.
Ali, kako Medvedev ističe, ovo je apsurdna ideja sve dok formalni rad donosi tako malo, a zarade ostaju gotovo izjednačene. Drugim rečima, upravo je sovjetska jednakost prihoda bila jedan od razloga za nisku produktivnost rada. Paradoksalno, efekat Andropovljevog disciplinarizma bio je suprotan od željenog: smanjila se dostupnost osnovnih usluga koje je obezbeđivao neformalni sektor, a koje je državni sektor po pravilu vrlo loše pružao.
Glavni pravci Andropovljevih reformi bili su, dakle, unapređenje odnosa između preduzeća i planera, snažan naglasak na unapređenje infrastrukture, kao i na podizanje radne discipline među zaposlenima u državnim preduzećima. Reformama nisu uvedeni tzv. mađarski elementi, koji su podrazumevali dopuštanje privatnih preduzeća u uslužnom sektoru uz ograničen broj zaposlenih.
Tokom svog kratkog mandata Andropov nije imao u vidu Novu ekonomsku politiku po Lenjinovom modelu, već tehnokratsko unapređenje efikasnosti i pooštravanje radne discipline.
Upadljivo je da Medvedev, kada govori o različitim opcijama koje su razmatrali Andropov i ljudi oko njega, uopšte ne spominje Kinu. To je čudno, jer je Kina već do 1983. beležila visoke stope rasta i uvela sistem odgovornosti koji je značajno povećao poljoprivrednu produktivnost (tradicionalno slabu tačku sovjetske ekonomije). Pored toga, dozvolila je razvoj privatnih preduzeća u mnogim oblastima.
Branko Milanović: Četiri istine koje su prošle – Da li je svet devedesetih bio bolji od današnjeg?
Ipak, čini se da sovjetski reformatori ove reforme nisu uočili, uključujući i samog Medvedeva, koji je imao posredan ili neposredan uvid u način razmišljanja post-brežnjevljevske elite.
Dakle, da se vratim na pitanje s početka, koje stoji i u naslovu ovog teksta: teško da je Andropov mogao postati „sovjetski Deng“.
Na osnovu onoga što danas znamo, odgovor je pre negativan. Istina, njegova vladavina bila je kratka, a pošto je bio inteligentan i pragmatičan čovek, nije isključeno da bi s vremenom uvideo da su zemlji potrebne znatno dublje, sistemske reforme.
Ipak, zanimljivo je i intrigantno da je među sovjetskim reformistima, čak i kasnije, u vreme Gorbačova, interesovanja za kineski model gotovo nije bilo. Zašto? Da li zato što je Sovjetski Savez doživljavao sebe kao industrijalizovanu ekonomiju koja može da uči od razvijenih kapitalističkih zemalja, ali ne i od tada još uvek siromašne i pretežno agrarne Kine?
Ili je u pitanju bio izvestan osećaj superiornosti, budući da su upravo Sovjeti pedesetih godina savetovali Kinu, pa im je bilo nezamislivo da sada uče od svojih nekadašnjih učenika?
O tome verovatno nisu ni razmišljali – na sopstvenu štetu.
