Piše: Vladimir Pavićević
Nema u Srbiji jedne jedine osobe koja se nije obradovala trećoj uzastopnoj zlatnoj olimpijskoj medalji srpskih vaterpolista.
Poslednji dan sportske fešte u Parizu doneo je i vaterpolo finale u kojem je reprezentacija Srbije bila ubedljivija od reprezentacije Hrvatske. Taj svetski uspeh naših reprezentativaca ujedinio je Srbiju.
Uspeh sportista na Olimpijskim igrama u brojnim raspravama o politici tretira se kao jedan od malobrojnih integrativnih elemenata našeg celokupnog društva i države. Sportski rezultat se posmatra kao snažan faktor političke kohezije zajednice čiji smo deo. Razgovarajući ovih dana s prijateljima o toj temi, postavio sam pitanje onih vansportskih, tipično političkih ili društvenih tema i vrednosti koje bi trebalo da budu osnov zajedništva i sloge u Srbiji.
Tri napomene smatram korisnim za dalje i šire rasprave o ovoj temi.
Prvo, kad se u javnom prostoru primete poruke o važnosti integrativnih ideja u zajednici, to je obično znak da u toj zajednici postoji problem dubinske podeljenosti između ključnih aktera koji u njoj deluju, pa i među samim građanima. Dubinska podeljenost uvek je simptom odsustva bazičnog dogovora ili saglasnosti o tome šta su zaista vrednosni i idejni temelji društva o kojem je reč.
Simbolički se to moglo dobro videti na protestima koji su prethodili parlamentarnim izborima održanim krajem prošle godine. Svako okupljanje građana protiv vlasti i njenih politika počinjalo je i odvijalo se uz ponavljanje Dositejeve pesme „Vostani Serbije”, koja je stekla status alternativne himne. To je bio jedan od signala da je jaz između suprotstavljenih aktera u politici, pa i različitih nestranačkih grupacija u društvu, nepremostiv i da se podele produbljuju.
Neko bi mogao argumentovano da primeti da podele i različitosti nisu neobične za demokratska, pluralna društva. Štaviše, podrazumeva se i smatra se prirodnim to da su moderna, demokratska društva veoma plodno tlo za konfrontacije svih vrsta. I da brojni konflikti u tim društvima predstavljaju logični rezultat suprotstavljenih interesa ili nadmetanja oko toga koji sistem ideja, verovanja, vrednosti i mišljenja treba da bude dominantan u društvu.
Oko ove primedbe nema nikakve dileme. Ona je na mestu, ali se i ne odnosi na suštinski problem. Problem nastaje kada razlike postaju toliko izražene da dovode u pitanje temelje jednog poretka i zajedničkog života. Moje viđenje je da u Srbiji danas imamo upravo takvo stanje – dubinske podele ugrožavaju osnovne postulate na kojima je pravno i vrednosno postavljena država.
Drugo, u srpskoj politici ipak ne nedostaju teme oko kojih je moguće graditi najširu moguću saglasnost.
VAR SOBA: Uspjeh srpskog sporta, a neuspjeh državnog vrha i komiteta
Jedna takva tema je Kosovo i Metohija. Ubedljivoj većini građana Srbije prihvatljiva je pozicija koja podrazumeva da Srbija treba da omogući slobodni protok ljudi, kapitala, robe i usluga s Kosova i Metohije, ali da ne može i da ne treba da prihvati da je Kosovo i Metohija nezavisna država. To je stav prema velikoj temi oko koje postoji potencijal da se razvija zajedništvo, ali taj potencijal za sada nije politički artikulisan.
Drugo takvo pitanje je reforma srpske prosvete. Više puta sam napominjao da tragedija u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” obavezuje sve aktere koji imaju uticaj u našem društvu i politici da pristupe osmišljavanju i sprovođenju obrazovne misije koja podrazumeva dositejevske iskorake srpske prosvete. Nema danas u Srbiji relevantne grupacije ili pojedinca koji bi se protivio takvoj misiji. Ali nema ni iskoraka ka tom cilju.
Treće je budućnost demokratije u Srbiji. Potrebno je i moguće je postaviti granice demokratskih standarda u Srbiji ispod kojih se neće ići. Ovo bi trebalo da bude prioritetna tačka dogovora vlasti i opozicije u Srbiji u susret svim predstojećim važnim odlukama. Potencijalni dogovor o minimumu demokratskih standarda osnažio bi temelje države i ojačao slogu u srpskom društvu.
Moja finalna napomena u ovoj refleksiji u kojoj su šampionski rezultati naših najboljih sportista na Olimpijskim igrama dovedeni u vezu s političkim procesima u Srbiji tiče se definisanja aktera koji bi mogli da imaju primarnu ulogu u pokretanju inicijativa koje bi vodile snaženju zajedništva i kohezije u Srbiji. Za mene ne postoji dilema – predstavnici vlasti u Srbiji treba da budu inicijatori tih procesa.
Poruka predsednika republike nakon protesta protiv kopanja litijuma koji su u subotu organizovani u Beogradu, da su protesti protekli u demokratskoj atmosferi, potom njegov poziv na razgovor i dijalog o kopanju litijuma u Srbiji, dobar je primer i za otvaranje šireg dijaloga o jednako važnim temama za dalji razvoj države. To bi trebalo da postane konstanta u pristupu najautoritativnijeg predstavnika vlasti u Srbiji danas.
Poruka srpskog premijera o istom događaju, kojom je deo građana koji su protestovali nazvao „raspalom bandom”, međutim, primer je kako predstavnici vlasti ne bi trebalo da komuniciraju, bilo o temi litijuma ili o ma kojoj drugoj temi za koju postoji interesovanje javnosti. Ukoliko ne promeni pristup, ovakve poruke predsednika vlade mogle bi da se označe kao prepreka najozbiljnijem radu na stvaranju kohezije srpskog društva.
Ako bi se pozivi aktera koji su danas u vlasti pokazali kao ozbiljni, predstavnici opozicije trebalo bi da prihvate učešće u takvom dijalogu. To bi bila situacija u kojoj, politički posmatrano, nijedna od strana ne bi bila u minusu. Potencijalnu korist od uspešnog procesa razgovora i dijaloga imali bi i akteri koji bi u tome učestvovali i društvo u celini.
Za takvu vrstu poduhvata u srpskoj politici zaista je potreban olimpijski duh koji imaju osvajači medalja Srbije na Olimpijskim igrama u Parizu. Bilo bi dobro da sve inicijative u praktičnom političkom životu koje ovde predlažemo krenu dok smo još poneseni uspesima naših olimpijaca. Dok su nam još sveže slike njihovog delanja na takmičenjima i utisci o njihovim postignućima. Inspirisani njihovim nedavnim pobedama, mogli bismo i sami nadahnutije i iskrenije da krenemo u zajedničke srpske pobede u samoj Srbiji.
Izvor: Politika
