Piše: Đuro Radosavović
Bilo je raznih ukanja i bukanja na glavnom gradskom trgu u Podgorici. Nekad se mjerilo kome je bilo više ljudi na završnom mitingu, Milu ili Momu. Mjerilo se je li bilo više naroda za “Da“ ili za “Ne“. Bilo je raznih koncerata, nekad je tu bio parking, pa su nam poklonili trg koji i nije baš najljepši. Zato će valjda nove gradske vlasti da ga uljepšaju, što i nije težak posao, s obzirom na to kako sad izgleda. Izgleda neugledno. Podgorica nije zaslužila ovakav trg. Ali nedavno je na trgu održan festival književnosti.
Svi prefiksi i titule poput međunarodni, internacionalni, regionalni, lokalni, sve to pada u vodu ako festival nema dobru priču, goste i ako nema magije.
Ovaj festival djeluje nepretenciozno, otvoren je i drugačiji od ostalih. Ima nešto u njemu, jer je književnost djelovala poput kandila, okadila nagomilanu zaostavštinu politike, kiča i taštine sa tog trga. To je dobar početak, dovoljno za zalet. Gosti nisu birani po principu popularnosti, nego shodno tome što imaju da kažu. Neko je ovog puta birao dobro.
Ali “podgorički realizam“ je hronična nezainteresovanost za književnost. Čudan je to odnos. Podgoričani slabo dolaze na književne večeri, ali se naljute kad nisu pozvani.
Uvijek im sve promakne, a kao da na sve žele da stignu. Samo što nisu. Za dlaku. To je problem i mnogo većih gradova, želiš da odeš a ne stižeš od ostalih obaveza.
“Drugi ću put“. “Biće prilike“. Najljepše i najinspirativnije književne večeri na kojima sam bio, bile su jedna u Bijelom Polju i druga u Pančevu. Mnogo manja mjesta od Beograda i Podgorice, ali su ljudi željni dešavanja i upravo zbog toga cijene priliku da prisustvuju događaju više nego “ljudi iz gradova“. U manjim gradovima prate svaku riječ i rijetko ko gleda u telefon.
Cijene sve. Ali sudeći po gostima i konceptu razgovora, nedavna dešavanja na trgu u Podgorici daju nadu da je ovo dobar zamajac. Iako drugi po redu festival, čini se da će imati perspektivu. Kad na neki trg dođu Peca Popović, Robert Perišić, Srđan Valjarević, Jovica Aćin i kad sve to začini Uroš Petrović prepoznatljivim nastupom i storytelling-om, to mora biti dobra priča koja će da traje.
Nadajmo se u konačnom, da “kultura“ više neće samo biti riječ koja uzvišeno zvuči iz usta političara, već da će se na trgu nešto stvarno i dalje dešavati.
Trg na kom se stvara, čita, debatuje i aplaudira, tek tad dobija svoju ulogu u poimanju grada. Ovaj festival ga je makar na nekoliko dana oživio. U pjesmi “Klinč“ Srđana Valjarevića postoji par stihova koji tako usputno i nenametljivo govore o svrsi i snazi pisanja: “Hteo sam da kažem / da sam i takav bio oduševljen sopstvenom / rukom na hartiji, / da čak i ja mogu da pišem i da mi to bude važno. / Dao sam, odnekud, sebi pravo na to. / Pa čak i da to nazovem radom.
“Festival na trgu je konkretan dokaz da književnost ima svrhu da ljude okupljene oko jedne ideje oplemenjuje. To su susreti koji sve prisutne obogate. E, to je kultura i književnost.
Izvor: RTCG
