Пише: Бранко Милановић
Видео сам у животу много снимака и прочитао много чланака о случајевима када су полицајци упадали на универзитете да разбију студентске демонстрације. Долазили су обично по позиву локалних власти, незадовољних због студентских оаза слободе. Улазили су наоружани, тукли студенте и растурали протесте. Руководство универзитета би онда подржало студенте, позивајући се на начело „аутономије универзитета“ (које полицији не дозвољава да тамо интервенише). Затим би чланови управе били смењени или би сами поднели оставке. То је некада био уобичајени редослед догађаја.
У садашњем таласу демонстрација за слободу говора у Сједињеним Државама ново је то што интервенцију полиције траже сами представници управе универзитета. У бар једном случају, у Њујорку, полицајци су и сами били затечени таквим захтевом. Мислили су да ће то бити контрапродуктивно. Такав став руководилаца универзитета могао би се очекивати у ауторитарним земљама, где управитеље постављају локални моћници да одржавају ред у студентским домовима. Тамо би послушни државни службеници, наравно, подржали акцију „чишћења“, којој ионако не могу да се успротиве.
Али администраторе универзитета у Сједињеним Државама не именује Бајден, нити то чини Конгрес. Зашто шаљу полицију на сопствене студенте? Јесу ли то неки наопаки људи који мисле да омладина заслужује батине?
Нагазна мина за Црну Гору – Резолуција о геноциду у Сребреници
Одговор је не, нису. То су само људи који су завршили на погрешном послу. Они свој ангажман не схватају као служење традиционално схваћеној мисији универзитета, као рад који млађим генерацијама треба да пренесе вредности слободе, морала, саосећања, уздржавања, емпатије, свега што се у друштву сматра пожељним. Администратори су данас генерални директори фабрика које називамо универзитетима. Студенти су сировина која улази у фабрику. У годишњим производним циклусима студенти се претварају у дипломце. Зато је свако ремећење производног процеса равно прекидању ланца снабдевања и мора се одмах отклонити да би се производња наставила. Дипломце треба „испоручити“, ослободити место за нове студенте, пребројати њихов новац, пронаћи нове донаторе, осигурати додатне фондове. Студенти који ремете процес морају се дисциплиновати, ако треба и силом. Полиција се позива да успостави ред.
Администраторе не интересују друштвене вредности, већ годишњи финансијски извештаји. Њихов посао не разликује се од посла шефа компаније Волмарт, ЦВС или Бургер Кинг. Радо говоре о вредностима, о „интелектуално изазовном окружењу“ и „живим дискусијама“ (и још много чему), као што је недавно анализирано у чланку у магазину Атлантик. Али за њих је то само промотивни, пригодни начин говора какав шефови великих компанија могу да произведу и у сну. У те речи нико више не верује. Али оне се опет морају непрестано понављати. Проблем је што таква мера хипокризије на високошколским установама досад није била уобичајена, будући да универзитети, из историјских разлога, нису били посматрани на исти начин као фабрике кобасица. Од универзитета се очекивало да производе боље људе. Али у трци за профитом и прилозима донатора на то се заборавило. Фабрика кобасица не сме стати. Зато је ово посао за полицију.
Извор: Пешчаник
