Пише: Вук Бачановић
Масовни студентски протести у Србији у толикој су мјери узбуркали духове у региону и заплашили властодржачке структуре и медије лојалне СНС-овом режиму да је услиједила најприје очекивана, а потом потпуно неартикулисана ланчана реакција лажних оптужби, најодвратнијих клевета, теорија завјере и најригиднијег простаклука. Зашто је то тако? Зато што студенти нису као њихови родитељи, баке и ђедови, навикнути на повјерење у државне медије, па да буду сљедбеници или преплашене жртве шешељевског опскурантизма.
Најновији примјер таквог опскурног пренемагања јесте оркестрирани медијско-канализациони напад на митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Због чега? Зато што је, заједно с још петорицом владика Српске православне цркве, изразио мишљење да је недопустиво стотине хиљада студената на улицама Србије називати „усташама“, посебно ако таква квалификација долази од епископа СПЦ, те да нас историја учи како сваки говор који поништава достојанство другога води ка великим друштвеним трагедијама, а ми као пастири не смијемо дозволити да таква реторика узме маха у нашем народу и Цркви.
Очекивано, митрополитово заузимање за људско достојанство студената који, у борби против корупције, пјешке прелазе на стотине километара оквалификовано је као напад на патријарха Порфирија – најприје у непотписаном тексту на блогу Сунчаник, а потом настављено у једном порнографско-службашком таблоиду . Док је аутор пашквиле на Сунчанику наступио ситношићарџијски, поручујући митрополиту Јоаникију коме уопште треба да буде захвалан што је митрополит (као да је Црква неко државно предузеће у којем владају клијентилистички односи и гдје свако мора водити рачуна о захвалности због страначког ухљебљења), споменути порнографско-службашки таблоид, пријети кроз уста трећеразредног аутора уврједљивих уличних графита: „Могао си ово да прећутиш, Јоаникије!“
Могао је, али није, јер борба студената српских универзитета није таблоидна памет која заслужује искључиво феноменолошко сецирање (не зато што је занимљива, већ зато што је мач који нам виси над главом), него и осврт митрополита чији је примарни задатак да очува јединство Цркве у многоструким искушењима која са собом носи.
Због тога се изигнорисани простачки медиј додатно разгоропадио, па је објавио нову пашквилу у којој, без иједног доказа, оптужује митрополита Григорија њемачког за – пазите сада – успостављање разгранате мреже агената како би успоставио послушну власт преко његових корисних идиота у Црној Гори, а све то, наводно, због тога што Србин није постао предсједник Црне Горе.
Разумљиво је да вас за ауторе и уреднике СНС-овских медија и црквених блогова под СНС контролом најбоље квалификује свега једна или двије особине: да сте покварени и заглупјели од покварености, или обрнуто – глупи и искварени од глупости. Дакле, према уреднику порнографског таблоида, Григорије, у стилу цара-понтифа, влада Црном Гором, а сада има амбиције да заузме Србију, па је у ту сврху придобио и Јоаникија – тако што ће обојица поручити да студенте универзитета у Србији не треба називати усташама. Из тога произлази да су они који бране да се наводне праве усташе назову усташама – митрополити Григорије и Јоаникије – и сами усташе.
Интересантно је да на лијепљење таквих етикета, готово по инерцији, најприје не реагују они који би Григорија и Јоаникија одбранили од безумних оптужби, већ они који би вољели да су оне мање или више тачне. Уопште није важно да ли је ријеч о одавно демаскираној страначкој трговини или просто инерцији глупости, али ДПС-овска Побједа у Црној Гори само допуњује вучићев безначајни таблоид, листом задатака које би митрополит требало да изврши:
„Јоаникије, којег национални Црногорци с правом гледају с подозрењем, мора хитно доносити одлуке. Повратак Епископског савјета дао би му већу тежину унутар СПЦ, јер би се појављивао не само као митрополит, већ и као предсједавајући тијела које окупља епископе у Црној Гори. Дио свештенства и вјерника у Црној Гори није благонаклоно гледао на појачани утицај Београдске патријаршије након Амфилохијеве смрти. Повратак овог модела могао би да помогне у смањењу тих тензија.“
Истовремено, Побједа интервјуише београдског социолога Чедомира Чупића, који дословно изјављује:
„Није лако раскинути и одвојити се од СПЦ, а он је дао до знања да се њиме не може манипулисати из неких центара у Србији.“
Вук Бачановић: Влашчад, буле и други ликови из балканске епике
На страну сада компликоване теме попут „епископског савјета“, али нема никакве сумње да би Побједа, у складу с ДПС-овском идеологијом рехабилитације фашистичког насљеђа, митрополита Јоаникија Мићевића вољела видјети тамо гдје га смјештају Вучићеви „црквени“ и порнографски порталоиди – у 12-јулској саборској столици из 1941, у коју је Секула Дрљевић посјео митрополита Јоаникија Липовца, прокламујући „независну“ Црну Гору и „независну“ Црногорску православну цркву, пројекат који у своје вријеме није потрајао ни 24 сата.
Митрополит Јоаникије је, дакле, између двије медијске ватре: оних који су га прогласили усташом јер је тобоже на страни „српских усташа“ и оних који би вољели да, за разлику од митрополита Јоаникија Липовца, трајно доспије у службу неког новог Секуле Дрљевића.
Па ипак, унаточ томе што шешељевско-дукљанистичка дијалектика страве и ужаса и даље привидно доминира медијским простором како у Црној Гори, тако и у Србији, њен неуспијех да побиједи студентски покрет оставља је да тапка у мјесту, све више огољујући своју чудовишну природу остарјеле двоглаве аждаје којој је ватра пресахла, па сада беспомоћно куне и хушка бљујући жишке који се гасе већ у зраку. Овом трагичном гротескном бићу из транзиционе митологије више нико не вјерује, нити од њега страхује.
