Piše: Branko Anđić
Širokom ulicom oivičenom topolama, čopor divljih uličnih pasa ide ka šetaču. On prvo ubrzava korak, ali ga psi lako sustižu. Prelazi na drugu stranu ulice, ali to čini i čopor. Primećuje da su psi krupni, podgojeni, dlaka im je gusta i sjajna, deluju negovano i sito. Na raskršću nekoliko četvoronožaca nehajno leškari nasred trotoara. Nemoguće ih je prenebregnuti i vrlo teško – zaobići. Kad najkrupniji iz horde krene polako ali odlučno ka šetaču, njegova strepnja prerasta u paniku. Pas mu onjuši nogavice pantalona, pa opuštenu ruku, a onda legne na leđa, podigne sve četiri uvis i čeka da ga šetač pomiluje. Ostali psi slede njegov primer. Šetač sa olakšanjem uviđa da su psi krotki, dobronamerni i da samo traže malo milošte. Nema razloga za strah i nepoverenje. Ne u Kalafateu.
Osnovan pre sto godina na obali najvećeg argentinskog jezera, Lago Arhentino, nadomak džinovskih lednika čije milenijalno otapanje i odronjavanje prate hiljade turista iz čitavog sveta, Kalafate je prvo bio naselje ovčara i trgovaca merino vunom u južnoj Patagoniji, a danas je turistička Meka koja komotno izdržava tridesetak hiljada žitelja, naviknutih na dah antarktičkih zima. Reklo bi se da sneg i led tokom sedam-osam meseci godišnje ne pogoduju dobrom životu životinja bez gospodara, ali nije tako u Kalafateu.
Kad su se ekonomska kriza i kovid pandemija obrušili na Kalafate, mnogi psi su ostali bez gospodara. Ko je u to doba posetio grad, izbegavao je večernje šetnje po periferijskim ulicama jer glad, bolest i zima ne pospešuju prijateljstvo čoveka i životinja. Ali Patagonija je svet za sebe; ljudi hiljadama godina preživljavaju tamo uprkos prirodi, a ne u savezu sa njom. Naučili su da se dobro organizuju, još od vremena gorostasnih starosedelaca, Indijanaca Teuelće koji su islikali obližnje pećine, pa sve do nemačkih, velških, italijanskih i dalmatinskih doseljenika koji su na krajnjem jugu Amerike tražili svoju drugu životnu šansu.
Umesto da rasteraju čopore nezbrinutih pasa, stanovnici Kalafatea su im pomogli ne samo da prežive nego i da potpuno promene karakter i značenje večito turobne sintagme „pasji život”. Ulični psi su dobili svoje sponzore, naučili su raspored koji restoran kojem psu daje večernji obrok, gde im gazde radnji i lokala ostavljaju čančiće s vodom, u čijim dvorištima mogu da prenoće. Kad zima postane ozbiljna, psi dobijaju topla odelca – na kraju krajeva, južna Patagonija je ipak postojbina najkvalitetnije vune na svetu – koja im deca po školama i vrtićima na vreme prave. Poslednjih godina, da bi sve bilo veselije, svaka zimska sezona dobija svoju boju, pa su pseći kaputi od zime do zime naizmenično zeleni, smeđi, plavi…Neverovatno? Ne u Kalafateu.
Avlijaneri su odavno naučili gde je kome teritorija pa se oko nje ne spore; ogromni rundov nalik na šarplaninca, uvek leži na pločniku ispred gostionice Pjetro, na uglu glavne ulice i druge, načičkane radnjicama; prolaznici mora da ga zaobiđu jer on ne mrda, kao ni njegov crno-beli kolega, par metara dalje. Rekli su mi da rundov naročito voli ostatke omleta sa pečurkama, dok njegov drugar ceni najviše prepečeni hleb sa sirom. Kalafate je sem prestonice lednika i carstvo najbolje patagonske jagnjetine. Običaj je da se oko vertikalnih roštilja naprave izlozi da potencijalni gosti na licu mesta mogu da izaberu čime će i gde će da se oslade. Vrlo česta slika je grupa uličnih pasa koja mirno sedi pred tim roštilj-izlozima i prati razvoj situacije. Znaju da će u nekom trenutku dobiti kost, parče mesa, hleb sa masti i da će posle obroka nastaviti spokojno svoj boravak u psećem Diznilendu.
Psi u Kalafateu imaju svoj bonton: kad je gazda restorana izneo na ulicu ostatke večere svojih gostiju i stavio ih na plehanu podlogu uz kuhinjska vrata, nije bilo jagme. Zna se kome je hrana namenjena. Smeđi terijer se mirno sladio dok je samo nekoliko metara dalje jedan ptičar mirno ležao i čekao da njegov sponzor izađe i ponudi mu obrok.
Prolaznicima je potrebno neko vreme da se naviknu da su u Kalafateu psi ravnopravni stanovnici sa građanima: nijednom četvoronošcu, iako bez gazde, ne pada na pamet da bi neko mogao da ga šutne, udari, otera vikom i štapom. Ko im se dopadne među dvonošcima prilaze mu i nude trenutak milovanja, češkanja, lake konverzacije. Ne prosjače hranu jer je imaju dovoljno. Ne laju jedni na druge, jer svako ima svoje mesto. Ali se ni ne sklanjaju jer imaju podjednako pravo na urbanu sredinu u kojoj žive u slozi sa ljudima.
Nisam nigde na ulici nailazio na nečist, izmet, otpatke hrane; svaki vlasnik lokala koji održava svog ljubimca dva puta dnevno očisti metlom svoj deo pločnika, a uveče kamion gradske čistoće pokupi otpad iz kanti. Gradska uprava je organizovala službu pokretne sterilizacije pasa in situ da se spreči njihovo prekomerno razmnožavanje, tako da je njihov broj, iako priličan, zapravo uvek približno isti.
Vlasnica ženskog odevnog butika u strogom centru nije oduševljena što deli svoj grad sa samosvesnim ali ničijim četvoronošcima: ulaze slobodno u njenu radnju da se druže sa njenim Ninjom, rasnim psom sa uredno vezanim litrom oko vrata na kojem je pločica sa njegovim imenom i telefonom vlasnice. Ninjo nije biljka bez korena i trebalo bi da bira društvo, ali tako je to s omladinom, radi šta joj se prohte. Iako pod gazdaričinim pomnim nadzorom, Ninjo voli da proćaska i poigra se sa jednom uličnom verzijom koker španijela i nekom hibridnom tvorevinom ovčara i haskija. Uprkos negodovanju, gazdarici ni na kraj pameti ne pada da digne ruku na loše društvo. Ne u Kalafateu.
Potrebno je samo jednom prošetati glavnom ulicom po centru Kalafatea da bi se shvatilo kako izgleda pasji život u ovom gradu. Život bez nasilja, bez nepoverenja, bez krađe. Nisu drski, ali ni snishodljivi. Nisu podmukli, jer ne kradu. Nisu zavidni, jer ih gradska briga sve obuhvata. Ako su psi u stanju da sanjaju svoju utopiju, ona je ostvarena u ovom vetrom i snegom šibanom naselju za koje su alpske zime – karipska omorina.
U novinama pročitam da je poslednje godine broj beskućnika kojima je ulica dom u velelepnom Buenos Ajresu porastao za trideset odsto. Razlog tome nije samo nemaština: najčešće se navode porodična nesloga, psihički problemi, adikcija. Često –zlonamernost i nasilje. U mnogomilionskom megalopolisu prebrojano je u decembru 5,167 osoba koje spavaju bez krova nad glavom. Ne znam koliko uličnih pasa ima u Kalafateu, ali znam da u jeku turističke sezone – usred leta – broj stanovnika ne prelazi trideset hiljada. Ali biti beskućnik ne znači biti nezbrinut.
Ne u Kalafateu.
Izvor: Magazin Politika
