Пише: Бранко Анђић
Широком улицом оивиченом тополама, чопор дивљих уличних паса иде ка шетачу. Он прво убрзава корак, али га пси лако сустижу. Прелази на другу страну улице, али то чини и чопор. Примећује да су пси крупни, подгојени, длака им је густа и сјајна, делују неговано и сито. На раскршћу неколико четвороножаца нехајно лешкари насред тротоара. Немогуће их је пренебрегнути и врло тешко – заобићи. Кад најкрупнији из хорде крене полако али одлучно ка шетачу, његова стрепња прераста у панику. Пас му оњуши ногавице панталона, па опуштену руку, а онда легне на леђа, подигне све четири увис и чека да га шетач помилује. Остали пси следе његов пример. Шетач са олакшањем увиђа да су пси кротки, добронамерни и да само траже мало милоште. Нема разлога за страх и неповерење. Не у Калафатеу.
Основан пре сто година на обали највећег аргентинског језера, Лаго Архентино, надомак џиновских ледника чије миленијално отапање и одроњавање прате хиљаде туриста из читавог света, Калафате је прво био насеље овчара и трговаца мерино вуном у јужној Патагонији, а данас је туристичка Мека која комотно издржава тридесетак хиљада житеља, навикнутих на дах антарктичких зима. Рекло би се да снег и лед током седам-осам месеци годишње не погодују добром животу животиња без господара, али није тако у Калафатеу.
Кад су се економска криза и ковид пандемија обрушили на Калафате, многи пси су остали без господара. Ко је у то доба посетио град, избегавао је вечерње шетње по периферијским улицама јер глад, болест и зима не поспешују пријатељство човека и животиња. Али Патагонија је свет за себе; људи хиљадама година преживљавају тамо упркос природи, а не у савезу са њом. Научили су да се добро организују, још од времена горостасних староседелаца, Индијанаца Теуелће који су исликали оближње пећине, па све до немачких, велшких, италијанских и далматинских досељеника који су на крајњем југу Америке тражили своју другу животну шансу.
Уместо да растерају чопоре незбринутих паса, становници Калафатеа су им помогли не само да преживе него и да потпуно промене карактер и значење вечито туробне синтагме „пасји живот”. Улични пси су добили своје спонзоре, научили су распоред који ресторан којем псу даје вечерњи оброк, где им газде радњи и локала остављају чанчиће с водом, у чијим двориштима могу да преноће. Кад зима постане озбиљна, пси добијају топла оделца – на крају крајева, јужна Патагонија је ипак постојбина најквалитетније вуне на свету – која им деца по школама и вртићима на време праве. Последњих година, да би све било веселије, свака зимска сезона добија своју боју, па су псећи капути од зиме до зиме наизменично зелени, смеђи, плави…Невероватно? Не у Калафатеу.
Авлијанери су одавно научили где је коме територија па се око ње не споре; огромни рундов налик на шарпланинца, увек лежи на плочнику испред гостионице Пјетро, на углу главне улице и друге, начичкане радњицама; пролазници мора да га заобиђу јер он не мрда, као ни његов црно-бели колега, пар метара даље. Рекли су ми да рундов нарочито воли остатке омлета са печуркама, док његов другар цени највише препечени хлеб са сиром. Калафате је сем престонице ледника и царство најбоље патагонске јагњетине. Обичај је да се око вертикалних роштиља направе излози да потенцијални гости на лицу места могу да изаберу чиме ће и где ће да се осладе. Врло честа слика је група уличних паса која мирно седи пред тим роштиљ-излозима и прати развој ситуације. Знају да ће у неком тренутку добити кост, парче меса, хлеб са масти и да ће после оброка наставити спокојно свој боравак у псећем Дизниленду.
Пси у Калафатеу имају свој бонтон: кад је газда ресторана изнео на улицу остатке вечере својих гостију и ставио их на плехану подлогу уз кухињска врата, није било јагме. Зна се коме је храна намењена. Смеђи теријер се мирно сладио док је само неколико метара даље један птичар мирно лежао и чекао да његов спонзор изађе и понуди му оброк.
Пролазницима је потребно неко време да се навикну да су у Калафатеу пси равноправни становници са грађанима: ниједном четвороношцу, иако без газде, не пада на памет да би неко могао да га шутне, удари, отера виком и штапом. Ко им се допадне међу двоношцима прилазе му и нуде тренутак миловања, чешкања, лаке конверзације. Не просјаче храну јер је имају довољно. Не лају једни на друге, јер свако има своје место. Али се ни не склањају јер имају подједнако право на урбану средину у којој живе у слози са људима.
Нисам нигде на улици наилазио на нечист, измет, отпатке хране; сваки власник локала који одржава свог љубимца два пута дневно очисти метлом свој део плочника, а увече камион градске чистоће покупи отпад из канти. Градска управа је организовала службу покретне стерилизације паса in situ да се спречи њихово прекомерно размножавање, тако да је њихов број, иако приличан, заправо увек приближно исти.
Власница женског одевног бутика у строгом центру није одушевљена што дели свој град са самосвесним али ничијим четвороношцима: улазе слободно у њену радњу да се друже са њеним Нињом, расним псом са уредно везаним литром око врата на којем је плочица са његовим именом и телефоном власнице. Нињо није биљка без корена и требало би да бира друштво, али тако је то с омладином, ради шта јој се прохте. Иако под газдаричиним помним надзором, Нињо воли да проћаска и поигра се са једном уличном верзијом кокер шпанијела и неком хибридном творевином овчара и хаскија. Упркос негодовању, газдарици ни на крај памети не пада да дигне руку на лоше друштво. Не у Калафатеу.
Потребно је само једном прошетати главном улицом по центру Калафатеа да би се схватило како изгледа пасји живот у овом граду. Живот без насиља, без неповерења, без крађе. Нису дрски, али ни снисходљиви. Нису подмукли, јер не краду. Нису завидни, јер их градска брига све обухвата. Ако су пси у стању да сањају своју утопију, она је остварена у овом ветром и снегом шибаном насељу за које су алпске зиме – карипска оморина.
У новинама прочитам да је последње године број бескућника којима је улица дом у велелепном Буенос Ајресу порастао за тридесет одсто. Разлог томе није само немаштина: најчешће се наводе породична неслога, психички проблеми, адикција. Често –злонамерност и насиље. У многомилионском мегалополису пребројано је у децембру 5,167 особа које спавају без крова над главом. Не знам колико уличних паса има у Калафатеу, али знам да у јеку туристичке сезоне – усред лета – број становника не прелази тридесет хиљада. Али бити бескућник не значи бити незбринут.
Не у Калафатеу.
Извор: Магазин Политика
