Пише: Владика Григорије
Док је 15. март у осталим европским престоницама протицао углавном лежерно, у знаку наступајућег прољећа, у Београду се одвијао највећи протест у новијој српској историји. Тај дан ће, упркос покушају да се то осујети, остати прије свега упамћен по цвјетању оптимизма и наде те успостављању јединства какво Србија није доживјела деценијама уназад.
Из вишегодишње духовне и моралне обамрлости нацију су пробудиле студентска одлучност и енергија. Слога и уједињеност народа, до прије неколико мјесеци готово незамисливе, постале су стварност коју тај народ тренутно живи. Управо је у томе заслуга студената немјерљива. Они су током претходна четири мјесеца, у вријеме протеста започетих из добро познатих разлога, корак по корак, успостављали јединство и слогу међу грађанима Србије. Својом здравом и одважном енергијом успјели су заразити и покренути готово све око себе.
Та енергија је почела да се прелива кроз њихове ријечи, дјела и маршеве, допирући, чини се, до најудаљенијих дијелова земље, чак и до срца оних који су одавно склизнули у дефетизам и изгубили наду у могућност промјена. Студентска пожртвованост и хуманост удахнуле су живот ментално изнуреној нацији, коју су, као какав згажени цвијет, студенти узели у своје руке, помиловали, оживјели и понијели на крилима своје истрајности и хуманости.
Млади више не пристају на то да им било ко угрожава и ускраћује елементарна људска права
Њихова генерација доскора је етикетирана као незаинтересована за озбиљан рад, неспремна за жртву, исувише зависна од друштвених мрежа. О њима се, дакле, претежно говорило као о младима од којих се не очекује много. Рођени, на срећу, у послијератним годинама, успјели су избјећи неке животне околности које ми нисмо, али их, нажалост, није успио заобићи терет одрастања у средини обремењеној нестабилним економским и политичким околностима.
У једном се, ипак, доста разликују од својих родитеља и свих нас старијих – они више не пристају на то да било ко угрожава и ускраћује елементарна људска права, а изнад свега право на живот. Сјетимо се само како су студентски протести започели: као вид њиховог непристајања на неодговорност власти, на неправду и неспровођење владавине права. То је један од главних разлога зашто је ова генерација, коју су старији и искуснији донедавно потцјењивали, постала највећа снага и адут цијеле нације у борби не само за своја већ и за права свих других грађана, између осталог и оних који више немају могућност да се заузму за себе.
Владика Григорије: Срби на Косову за мене су залог, семе за будућност
Вјероватно је у свему томе значајну улогу одиграла и чињеница да су током свог одрастања пред собом имали примјер друштвене пасивности својих родитеља и из ње проистекле резигнације, који несумњиво нису жељели да слиједе.
Шта су то студенти показали током четворомјесечних блокада и протеста? Прије свега, колективно саосјећање. Оно нашем народу није страно, али је неријетко, услијед свакодневних животних борби, затомљено и потиснуто.
Пожртвовање. Показали су један другачији вид залагања и борбе за општа права, одлучне и промишљено вођене, али у којој без задршке дају све од себе како би постигли циљ. Они, не чинећи од себе жртву, показују највећи степен пожртвованости којем у новијој српској историји свједочимо. Конкретно дјеловање и акција. Они не сједе и не ламентирају над својом судбином, већ своје незадовољство стањем у држави изражавају предузимањем конкретних корака и дјела.
Паметнији не попушта, паметнији се организује
Одлучност и промишљеност. Имају јасан циљ и захтјеве према државним институцијама, од којих не одустају, али ту борбу воде мудро и, како се до сада показало, без наглих и исхитрених одлука.
Истрајност и стрпљење. Свјесни су да ништа не може преко ноћи бити ријешено, поготово не у држави у којој је владавина права опструисана деценијама уназад.
Јасноћа и артикулисаност ријечи и дјела. Врло су јасно, прецизно и недвосмислено формулисали своје захтјеве, а на покушај да се ти захтјеви осујете одговарају једнако јасно и прецизно.
Часност, моралност и политичка непоткупљивост. Оне су у толикој мјери доминантне и изражене код студената да они који ове узвишене врлине не посједују не могу да повјерују да нечији мотиви за борбу могу бити тако часни и узвишени.
Владика Григорије: Срби на Косову за мене су залог, семе за будућност
На концу, али не мање важно, организованост и одговорност. На степену организације блокада и протеста могли би да им позавиде и много старији и искуснији од њих. У једном тренутку су, након протеста одржаног 15. марта, на својим друштвеним мрежама написали: „Паметнији не попушта, паметнији се организује“.
И заиста је, како смо до сада имали прилике да видимо, све пажљиво испланирано, од тога ко може, на основу теста физичке издржљивости, да учествује у маршевима па све до високог степена обезбјеђења самих протеста и маршева. За све то вријеме, студенти ниједног тренутка не губе из вида да сносе одговорност не само за сопствене животе, већ и за животе свих грађана који им безрезервно вјерују.
У својој истрајности, пожртвованости и јединству студенти дјелују као један ум и једно тијело. Не истичу појединце у први план, немају вође. Њихови пленуми функционишу по принципу непосредне демократије и до сада, ако га је и било, у јавност није доспио ниједан инцидент о међусобном несалагању или немогућности усаглашавања, што је изнимно ријетко, ако уопште постоји, у једном таквом масовном облику друштвеног организовања.
Они нас својим дјелима подсјећају на савремене ослободиоце свог народа који улазе у градове крвавих стопала, пуних жуљева, након вишедневних пјешачења. Иако су њихове ноге израњаване и тијела исцрпљена, то их не спречава да дијеле љубав, загрљаје и храну са сународницима који их одушевљено поздрављају на њиховим маршевима.
Да би млади остали у Србији, уз свој народ, и он мора да се мења набоље
Зато није необично што видимо и једну, на први поглед, парадоксалну ситуацију: старији их, међу којима и њихови родитељи, слушају и слиједе опијени њиховом енергијом и вољом и свјесни да у њихове младе руке могу, с потпуним повјерењем, да положе и свој живот уколико то устреба.
Није наодмет поменути да генерације њихових родитеља неријетко нису имале други избор него да остану у својој земљи, без обзира на политичке и економске неприлике, ратове и санкције. Генерација садашњих студената има прилику да оде из своје земље, да студира или ради у иностранству, што су неки од њих већ учинили. Међутим, упркос могућности избора, већина њих је остала у домовини и сада се бори за њену будућност. То је, за мене, истински патриотизам.
Владика Григорије: Срби на Косову за мене су залог, семе за будућност
Да би остали у својој земљи, уз свој народ, тај народ мора да се мијења набоље. Та промјена мора бити корјенита јер у супротном би се могло десити да ти млади људи, ипак, оду даље, у свијет, и да своју памет и енергију ставе на располагање онима који ће их можда боље цијенити.
Србија је протекла четири мјесеца постала земља изражених супротности између врло опипљивог добра и једнако опипљивог зла. Добро и зло постоје заједно у свијету, али њихова синтеза, како је то давно примијетио Флоровски, није могућа. Добро ипак има једну моћ коју не смијемо потцијенити, оно има снагу да, кад-тад, надјача и надгласа зло. Под рефлекторима студентског дјеловања, све зло, кал и муљ у нашој земљи избили су на површину. Студенти су постали потпуни контраст и антипод не само злу и тренутним друштвеним и политичким приликама у Србији, већ и у читавом свијету. Они су као цвијет раскошне љепоте израстао усред пустиње. Од цвијета наше младости не бисмо ипак смјели очекивати да својом појавом поправи све оно што смо ми дужни да поправимо и да учинимо. Такво очекивање би било неправедно и нереално.
Деца су показала да су мудрија и од родитеља и од властодржаца
На крају, шта смо то сами научили током претходна четири мјесеца? Научили смо да су дјеца знатно мудрија и од својих родитеља и од властодржаца. Да су кривци за једну велику трагедију углавном и даље на својим функцијама, некажњени. Да живимо у земљи у којој омладина умјесто државе мора да инсистира на успостављању владавине права. Научили смо да, заправо, живимо једну од Домановићевих политичких сатира, која је постала наша стварност. Самим тим што су ово освијестили код нас, студенти су већ урадили много. Демонстрирали су нам, надасве, образац дјеловања који сада ваља слиједити.
У коначници, и вјероватно најважније, научили смо не само то да су љубав и саосјећање и даље највеће врлине и животни императив него и да су, упркос свему, још увијек врло живе и могуће. Можда борба наших студената неће промијенити свијет, али шта год да се деси на крају – дубоко вјерујем у то – ниједно добро и племенито дјело не могу тек тако нестати без трага. Ако их људи одбију, прихватиће их, на концу, Бог. А ми смо пак дужни да сваки дар доброте који нам неко дарује наставимо даље његовати и ширити.
Управо сам због тог њиховог дара упућеног нама почео да вјерујем да ће доброта спасити овај свијет. И још нешто, након толико деценија поново осјећам понос и част што припадам своме народу.
Извор: Радар
