Пише: Бранка Радовановић
Једног лепог августовског дана, као порученог за сликање после неколико кишовитих, Анђелија Лазаревић се упутила недалеко од града да ухвати „фришки луфт” и да крај Топлице, те чудесне реке која долази са Копаоника, нађе згодно место где може да разапне платно и да одатле гледа на Хисар. Кад, изненада иза жбуна искочи жандарм. Поздрави званично, по војнички, и стаде обилазити око сликарке и штафелаја ко лептирица око лампе. Загледао је час платно, час Анђелију и, показујући прстом на њен рад, питао шта она то ради у ово незгодно ратно време. Да је сликарка, да је то њено занимање и да, ето, слика околину, то њему није ништа значило, можда је чак и појачало сумњу јер он је био обичан, прост жандарм, али одан својој служби и задатку. Наредио јој да све то покупи и пође са њим у град јер је наређење да се ухапси свако сумњиво лице. „Заповес’ је заповес’! Теби част и поштовање!” И онда, са пушком преко рамена, стражарно је спроводи до Начелства, извештавајући да је поверени задатак у потпуности испунио и да је сумњиво лице сад у њиховим рукама! Анђелију предаје начелнику, а овај је стаде испитивати: те ко је, те одакле је, откуд овде и докле ће бити, напослетку да ли има личну карту. Она му ко ђак одговара да је наставница цртања, да је са мајком избегла из Београда, да је рођака председника суда и да је код њега на стану и да нема код себе легитимацију, али и да све то може да се провери. Међутим, он мора хитно на пут, а и рођак је службено одсутан па ће, док се њих двојица не врате, морати до сутра да остане у апсу. Ни сузе ни молба не помогоше. Осети сву немоћ и безнадежност ситуације, међутим, у том тренутку иза затворених врата се појављује њен рођак. Од момента кад ју је жандарм довео у Начелство, све је била његова режија. Само су хтели да се нашале, да је мало уплаше и упозоре да је ратно време и да не треба да се удаљава од куће. Био је ово један згодан, истинит и у односу на све оно што следи у њеном кратком животу, може се рећи, и весео догађај.
Вихор Великог рата је довео у Прокупље из Београда две пријатељице, комшинице и уметнице. Срећу се као избеглице: песникиња Даница Марковић је са децом и старом тетком, а Анђелија је са мајком код својих рођака. Даница остаје све време рата и још две године због политичког ангажовања против бугарских окупатора, док Анђелија остаје само годину дана, радећи као болничарка, јер су јој непријатељске власти дозволиле повратак за Београд. Међутим, као сећање на ово ратно време остала је приповетка Данице Марковић „Ратна епизода – година 1914”, објављена после рата у „Политици”. По повратку у Београд затиче у кући трагове боравка „културног лопова”. За време њиховог одсуства, у кућу у Хиландарској улици се уселио неки аустријски официр, који је, одлазећи, са собом понео много вредних Анђелијиних књига на француском и немачком језику, а из рамова исекао њене слике. У овој кући родила су се деца Милорад, Кузман, Владан и Анђелија. Мајка Полексија Пола била је ћерка Николе Христића, председника Владе и сестра Лазиног одличног друга Косте, министра.
У сликарској школи
Доктор Лаза Лазаревић био је физикус округа београдског. Око куће у Хиландарској окупљали су се сиромаси, бесплатно их је прегледао, па им је давао и који динар за лекове. Звали су га „сиротињска мајка”. За време Српско-бугарског рата био је лекар у болници у Нишу и Алексинцу. И сам болестан, видао је рањенике на фронту. Па краљев лекар! А у јеку обреновићевске страховладе подигао је глас савести у одбрану хлеба и достојанства. Неподмићен каријером дворског лекара, успео је да своју главу задржи усправно. И у животу и у литератури! Одбио је да учини услугу краљу Милану да својим потписом посведочи лекарски налаз – самоубиство убијеног политичког затвореника!!! Да се мање трошио, можда би и дуже поживео… Зато је из његове књижевне радионице остало само десетак бисера српске приповетке, дајући притом и велики допринос медицини.
По шабачкој линији, туберкулоза је била њихова судбина: Кузман, отац Лазин, умро је кад је Лаза био четврти разред, а Анђелија је имала једва шест година и скоро да га није ни упамтила. И два брата су умрла као дечаци. У овој кући смрт је била најчешћа реч! Отац, др Лаза Лазаревић смрти се толико нагледао да јој се без страха као четрдесетогодишњак и предао. „Туберкулоза је наша судбина! Иде и само коси! И ја сам кандидат за туберкулозу! Јутрос ме је моја туберкулоза поздравила са мало крви”, говорила је Анђелија. Због свог слабог здравља и основну школу похађала је ванредно, учила код куће, па после полагала испите. Међутим, њена велика воља за цртањем одвела ју је у приватну сликарску школу Кирила Кутлика на Косанчићевом венцу бр. 12, прву цртачку и сликарску школу код нас. Тај мали, скромни човек, оснивању школе приступио је са много знања и педагошке стручности, написао је Правила рада српске сликарске школе, говорећи да у Србији има талената и да је Србија благословена земља! „Код мене ће изучити азбуку цртања, а после они могу даље, на разне академије у Европи”, говорио је. Господин Кирил није им био само учитељ, био им је старији брат, чинећи више него што је дужан био: својим ученицима помагао је често и материјално иако ни он сам није имао богзна шта. Нажалост, изненада, иако млад, умро је и сви су плакали. Била је то стварно несрећа! Школу је после преузео Риста Вукановић, а онда његова супруга Бета. И из ове школе је, због болести, често одсуствовала, долазећи кад јој болест допусти. Ученици ове уметничко-сликарске школе водили су интелектуалне разговоре, помагали сиромашним колегама, организовали уметничке балове у кући Вукановића. Школу је завршила са одличним успехом, приватно похађајући и часове књижевности, француског, немачког, руског, италијанског и енглеског језика. После положене мале матуре, наредне године постављена је за учитељицу сликања у Првој женској гимназији у Београду. Јуна 1914. године добила је годишње одсуство и отпутовала у Минхен како би се усавршавала у сликарству.
Међутим, почео је рат, вратила се јер се у том моменту у непријатељској земљи не борави. Уосталом, могло се лепо сликати и овде: Ресник, Сићево, Београд. Као чланица Ладе излагала је своје радове, пејзаже, портрете и мртве природе рађене углавном у акварелу, омиљеној техници, захваљујући Бети Вукановић.
Уважени професор Павле Поповић примећује да Анђелији не смета нередовно школовање, припајајући је оном лепом кругу београдских девојака и младих жена које књижевност интересује. То је онај чувени београдски млађи женски круг, сличан није био ни у Загребу, ни у Љубљани, ни у Сарајеву, ни другде. Анђелија је обожавала да чита наше, али и француске и немачке писце, углавном у оригиналу. „Ја и Бодлер највећи смо пријатељи, а сад сам прионула на руске и талијанске писце!” Њене здравствене (не)прилике допуштале су да може да чита. Скоро правдајући се, објашњавала је ту своју читалачку страст: „Шта да радим кад ништа не радим? Кад сам целога века болесна, у чему да ми време прође!?”
У једном периоду свога кратког живота запитала се ком царству да се приволи. Хоће ли бити књижевница или сликарка? Осетила је огромну жељу за писањем. Један рођак јој је рекао да се мане фарбе и четкица, па да се прихвати пера! У кући творца најлепших драгуља српске прозе било је тешко не поћи његовим путем. Анђелија сматра да је била врло смела и дрска када се усудила да пође очевим путем, поготову са тако мало школе. Јер незахвално је бити „Лазина кћи”! „Само да ме здравље послужи. Ја се увек при свакој озбиљној болести обрадујем што помислим да је последња. Имам тај „galgenhumor” и то ми је од оце. Он је своје пацијенте учио неговању доброг расположења, шале и смеха како не би болест узела маха. Јер црне мисли су капитулација у болести. Међутим, кад ми се стање погорша, страшно се разочарам.” Против недаћа у животу, којих је иначе било много, борила се шалом и смехом, у суштини својим ведрим духом наслеђеним од шабачких предака. Таква јој је „нараФ” била! Ни анђеоско име није могло да јој помогне! Због болести мењала је места и климе, боравећи у лечилиштима Беча, Словеније, Хвара, Сплита…
Писма о болести
Свој први прозни рад, приповетку „Лутања”, слику њој добро познатог веселог живота младих београдских сликара, почетком 1914. однела је Јовану Скерлићу. Похвалио ју је и прихватио за Српски књижевни гласник. Међутим, како је избио рат и Скерлић у међувремену преминуо, рукопис је загубљен негде у штампарији. После рата је Милош Црњански, одушевљен њеним књижевним радом, наговара да сакупи и штампа своје књижевне радове, песме у прози, као и роман. Пред сам крај живота, из болничког кревета шаље их Павлу Поповићу на оцену и на његов предлог у издању СКЗ изашла је књига „Паланка у планини”.
Књижевни рад Анђелије Лазаревић је у духу модерних послератних токова, са новим темама и личностима, са окренутости ка унутрашњем, сновима и маштањима, сликању паланке (Прокупље) и града (Београда или других места где је због болести боравила). Стварала је стално бежећи од смрти, али тешка болест није била тема њених дела. О томе се једино може прочитати из писама и сећања њених пријатеља: „На мене су навалиле болести сваке врсте, наслеђене и ненаслеђене!”; „Моја болест уопште није туберкулоза, него рак, а казали су ми да је туберкулоза да би ме умирили. Како је туберкулоза симпатична према овој страшној болести!”; „Замисли, ја сам читава три месеца здрава!” Урош Предић, пријатељ њихове куће, пише: „Скоро да нема тежих болести које она већ није имала. Колико би она могла дати нашем сликарству и литератури да је здрава! И овако је, крај свих недаћа, дала толико да се човек мора чудити њеној истрајности и моралној снази.” Међутим, писма чувају и оваква сећања: „Анђелија Лазаревић је организовала окупљања младих књижевника и уметника у свом дому. Били су то заиста часови правог и културнога освежења на којима је ведра душа Анђелијина узимала дивног полета. Она без њих није могла. У тим часовима, уз музику, песму, културну критику и чај – остајало се дуго и све друго заборављало се.”
Кратко је боравила у Паризу на усавршавању јер се здравствено стање погоршало. Затим одлази у Сплит, где је наставница у средњој обртној, уметничкој школи. Ни овде није дуго боравила: мора за Београд, у санаторијум. А онда се градом пронела вест: „Доктор Лазина кћи умрла!” Било је то 25. фебруара 1926. Сахрањена је у породичној гробници, поред оца и двојице малене браће, на Новом гробљу у Београду, парцела број осам. Данас овде почивају и остали чланови породице Лазаревић. Анђелијино књижевно и сликарско дело остало је сачувано и сведочи о великом таленту – нажалост, кратко исказаном. Слике се налазе у музејским и приватним колекцијама, док кућа у Хиландарској чека боље дане.
Извор: Политика Магазин
