Пише: Ајшегул Серт
Једна ствар јасна је од самог старта: Вернер Херцог, загонетна немачка икона свега што је Уметност, воли да ствари буду прецизне. Побринуо се да то имам на уму већ у првим минутима сусрета. У Паризу је на 48 сати поводом изласка француског превода његових мемоара Свако за себе, а Бог против свих и нема времена за губљење, тим пре што му је 82 године.
Вернер Херцог написао је, продуцирао и режирао 80 филмова, глумио је, постављао опере на сцену и писао књиге. Можете га срести у Конгу, Перуу или Грчкој, у Мексику или на Аљасци; путовао је у кишне шуме, одлазио у пећине и на ивицу вулкана на рубу ерупције. Овог поподнева, међутим, седи за столом прекопута мене, у малој трпезарији париског хотела у ком је одсео, севајући погледом из ког бије спој лудила, бистрине и слободе.
Пре него што сам уопште и притиснула дугме на диктафону, Херцог је рекао: “Не желим да причам о својим филмовима”. Признајем да је чути тако нешто од човека који је скоро цео живот снимао филмове, и чији су Агире, гнев божји (1971), Носферату (1979), Кобра Верде (1987), Гризли мен (2005), Зли поручник: Њу Орлеанс (2009) и Пећина заборављених снова (2009) неки од најконтроверзнијих и најизврснијих филмских дела, у најмању руку било збуњујуће.
Нисам могла а да не помислим на храброст, издржљивост, вртоглави осећај за ризик и самоувереност, све оно што је неопходно да се пароброд од 340 тона пренесе преко планине у џунгли (за Фикаралдо, 1982, за који је добио награду за најбољег режисера на Канском фестивалу), а о томе нећемо разговарати.
Како се година приводи крају, Херцог је незадржив, у пуном замаху: у октобру је објављено броширано издање његових мемоара Свако за себе, а Бог против свих истовремено са аудио књигом, коју чита, наравно, сам аутор! Француски превод књиге, Chacun pour soi et Dieu contre tous, управо је објављен за Les Éditions Séguier.
А у децембру ће бити приказана ретроспектива његових филмова у центру Помпиду у Паризу. Једна ствар је бистра ко суза: шта год радио, како год то радио, Вернер Херцог је човек пун прича, живи и прича их жестоко.
***
Приметила сам “формулу” коју понављате у разговорима, укључујући ту и онај синоћни на сцени La Maison de La Poésie: “Филмови су моје путовања, а писање ми је дом”.
Молим вас, будите прецизнији. Да, говорим то, али сам синоћ рекао и да ће моја проза трајати дуже него моји филмови.
Откуд то?
Знам то. И то је довољно.
Хоћете да кажете да то осећате?
Не, знам. Осећање је нешто сасвим друго.
Почели сте да пишете поезију јако млади. Филмови и сценарија су дошли касније.
Нисам ни знао да филм постоји пре своје једанаесте године. Али почео сам да пишем пре него што сам снимао филмове. Пре осамнаесте године сам имао два и по килограма текстова. Мој први филм догодио се кад ми је било деветнаест. Сам пишем своја сценарија.
Шта је то, дакле, у писању што надмашује сваки други вид уметности?
Оно не “надмашује”. То је просто другачији облик приповедања. Вероватно је – како бих то објаснио – вероватно је непосредније него када снимате филм. На филму је сувише много ствари између, превише је тога између вас и крајњег резултата – финансирање, организација, монтажа, психологија глумаца – гомила корака. А када пишете, то је просто чисто писање.
Књига вам се завршава на пола реченице и нема тачке. Какав сте поступак ту применили?
Кад пишем, не правим велике планове, носим текст у себи. Кад сам писао мемоаре, то је просто мој живот, тако да ми то навире лако, не морам ништа да измишљам. И није ми важно где пишем – могу да пишем у бучном аутобусу док око мене мој пијани фудбалски тим скандира опсцености, или кад морам да одем да решим пореске дажбине, онда брзо напишем десет страна, што је три, четири сата, или пре него што морам да одем до апотеке… А онда следећег дана напишем још десет страна. Али, наравно, све се то заснива на мојим сећањима, а сећања су варљива, сами обликујете своја сећања.
У овој књизи цитирате француског писца Андреа Жида: “Мењам чињенице тако да буду сличније истини него стварности”. Спомињете и Шекспира: “Најистинскија поезија је претварање”. Мислите ли да писци никад не могу савршено да забележе доживљаје и емоције из прошлости јер сећања теже томе да их издају?
Ко год да вам каже да зна шта је истина, он/она/оно не вреди слушања. Цитирам Жида јер нуди јасно упутство како можемо да се бавимо чињеницама и истином. И то је веома значајно да се каже. Историја је конструкт перспектива. Сећања су, на неки начин, такође конструисана; временом почнете да прилагођавате своје памћење и, заправо, добро је што је тако, јер би у супротном живот био неподношљив.
Једна ствар ме је запањила када сам снимао документарац [Lo and Behold: Reveries of the Connected World из 2016. године, о интернету, мозгу и вештачкој интелигенцији], оно што ми је у само једној реченици рекао један од најпознатијих изучавалаца мозга, а своју тврдњу поткрепљује, наравно, научним испитивањима и доказима. Рекао је: “У људском мозгу нема истине”.
Значи ли то да је писање мемоара трагање за истином која не може да буде досегнута?
Суочимо се с тим да не знамо шта је истина. Више времена ми је одузело проверавање свих чињеница у књизи након што сам је завршио него њено писање. Ниједан камен овде није остао непреврнут! Сећања су ми се рвала…
Тако је, о томе и пишете: У лавиринту сећања се често запитам колико су она флуидна, шта је када било важно и колико су испарила или променила боју. Колико су истинита наша сећања? Питање истине заокупљало ме је у свим мојих филмовима. Данас је то још и важније за све нас, јер остављамо трагове на интернету који живи сопствени живот.
Моја браћа [Тил и Луки] читала су рукопис. Понекад су им се сећања на исти догађај разликовала, нису много одступала, али су им верзије биле другачије; и често сам у свој текст уносио измене онда кад би обојица била сагласна у вези са чињеницом око које сам ја делимично грешио.
Одломак из Хандкеовог романа „Губитак слике“: О љубави, миру и рату свих против свакога
Ваш одговор младима који вам се обраћају за савет о томе како да снимају филмове или како да пишу има два дела: кажете им да ходају, пошто се свет открива онима који пешаче, тврдите, и говорите им: “читај, читај и читај!”
За мене су Вергилијеве Георгике несумњиво највећа икада написана поема; дуга је, говори о пољопривреди и животу на селу, он то познаје јер је одрастао на фарми на северу Италије, а код њега задивљује то што заиста никада не описује, него слави кошнице и стабла јабуке и истиче ужас надируће куге.
Хелдерлин, немачки песник, још је један великан. Монтењ је такође предиван писац. Или кинеска поезија из 8. и 9. века. И персијски песник Хафиз из 14. века. И Хемингвеј, мислим ту на већину његових приповетки које носе јако набијену моћ прозе. И Џозеф Конрад! Могу тако до сутра; могу да вам наведем још педесет или стотину писаца за читање. [Херцог скоро увек на снимања са собом понесе Лутеров превод Библије из 1545. године].
Говорите неколико језика, али пишете углавном на матерњем немачком. Да ли, када вам књиге буду преведене, читате преводе у рукопису и дајете сугестије пре штампе?
Да, али моје познавање језика је лимитирано, можда осам или девет језика, а два од њих се више не говоре [латински и старогрчки]. Погледам преводе на шпански и француски. За превод на енглески дао сам неколико стотина сугестија.
За једну од ранијих књига [Поход бескорисних, Conquest of the Useless] послао сам више од две хиљаде исправки са немачког на енглески кад сам проверио превод. Не знам какви су преводи на мандарински или литвански. Морате да пустите да се ствари десе, не морате све да проверавате.
Видели сте разна места, периоде и политичке промене. Да ли бисте рекли да се историја понавља?
Било би плитко тако посматрати ствари. Ако се осврнете на историју, прошли векови били су много ружнији и насилнији него данашњица, разлика је у томе што је данас ту нуклеарно наоружање као почетна тачка, а људи су престали да примећују и почели су да заборављају Хирошиму и Нагасаки. Као месечари су, живе на ивици и ходају ка катастрофи, а видите и ону сличну врсту распомамљене жеље за ратом.
Један од најбољих примера је Први светски рат, сви су га хтели – Немци, Французи, Британци, сви на неки начин. Млади регрути одлазили су возовима, девојке су их засипале цвећем, бискупи су их благосиљали и са усхићењем су ишли на фронтове, а кроз само неколико недеља уследио један од највећих потреса свих времена за људску расу: Верденска битка, битка на Соми…
Друга ствар која је нова, нису само нуклеарни ратови, него и зачеци вештачке интелигенције, њене могућности задивљују, али смо јако близу тога да имамо, рецимо, хиљаду дронова – целе облаке дронова – који делају у интеракцији, брзо се координишу који ће да нациља коју мету, аутономно, и на крају сами одлучују да ли да нападну или не, а то је, наравно, нешто јако опасно и брзо се развија.
Џорџ Орвел у “Зашто пишем”: Још у најранијем узрасту, са можда пет или шест година, знао сам да ћу бити писац кад порастем. Између седамнаесте и двадесетчетврте сам покушао да одустанем од те идеје, али сам то урадио свестан да чиним насиље према својој правој природи и да ћу пре или касније морати да се скрасим и да пишем књиге. Шта вас мотивише да пишете?
Никада нисам читао Орвела. Није на мени да разумем писање. Писање је ту због уживања у приповедању. Људи мисле да филм има моћ, не, нема. Права моћ произилази из две ствари: говорници, који имају микрофоне, велики оратори. А друга су пушке, оружје. То мења свет. Књиге да, донекле, јер доприносе формирању гледишта, али не би требало да прецењујемо пуку моћ писања. Боље да књиге постану само део вашег унутрашњег света, да се задржимо на томе.
Шта је следеће пред Вернером Херцогом?
Пишем нову књигу и радим на још два пројекта – на документарцу и играном филму.
Није лоше за 82-годишњака који у мемоарима пише: Био сам дубоко убеђен да нећу доживети свој осамнаести рођендан. Кад сам га коначно безбедно преживео, чинило се неупитним да нећу бити старији од 25. Исход је био да сам почео да снимам филмове за које могу да претпоставим да ће бити све што је од мене остало.
Дешавају се моменти у мојим филмовима које неки људи доживљавају скоро као просветљење, а исто је и са мојим књигама. Предивно би било да иду руку подруку, а то се дешава, знам.
Извор: Lithub
Превод: Матија Јовандић/Глиф
