По старом Црквеном предању, други дан након славе храма, у Цркви Св.Ђорђа под Горицом, служена је Света Литургија и помен – добротворима, ктиторима, приложницима, украситељима, свештенослужитељима храма под Горицом, као и свима онима који су сахрањени на старом гробљу око Цркве Св. Ђорђа и свима онима који су пострадали у вишеструким бомбардовањима Подгорице. Светом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намесник подгоричко-колашински уз саслужење протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, док су за певницом на Литургијске возгласе одговарали, старешина храма, протојереј Мирчета Шљиванчанин, ђакон Лука Павићевић и Милица Калуђеровић, појац.
Након Литургије извршен је помен добротворима, свештенослужитељима храма Св. Ђорђа, чија имена су позната, приложницима – међу којима су поменути и Божидар Вуковић – Подгоричанин, хаџи Богдан и Стефа Чађеновић, великих приложника Цркве Св. Ђорђа, који су оставили у свом тестаменту обавезу, да се након Ђурђевдана помињу; такође, поменути су и украситељи храма, међу којима су познати иконописци – браћа Ђиновски, Теофил, Василије и Александар, који су велики допринос дали култури, развоју иконописања и уопште култури Црне Горе – украшавајући многобројне храмове (међу којима је урађен и иконостас Цркве Св. Ђорђа), као и преко сто иконостаса које су направили, дошавши из Македоније по позиву тадашњега Краља и Господара Црне Горе, Николе Петровића, Његоша.
На старом гробљу, код Цркве Св. Ђорђа, под Горицом, над гробом браће Ђиновски – слово је одржао, началствујући свештенослужитељ, прота Гојко Перовић:
,, Упокој Господе душе уснулих слуга Твојих, – слуге Божијега, Теофила, овде сахрањенога и браће његове Александра и Василија и учини им Вјечити спомен.!“
Ова наша браћа – Теофил, Василије и Александар и други нама можда незнани, који су њима помагали и њихова браћа и сестре из те породице, која није била само породица ликовних умјетника, као што смо могли чути прије неку ноћ, од наше браће истраживача и археолога – то су били људи који су унапредили културни живот у Црној Гори.
Знао је књаз Никола шта ради, када је бирао; на Цетиње су долазили Лаза Костић, Симо Матавуљ, Архимандрит Никифор Дучић, – такозвани извањци.
Нијесу се сви могли родити у Старој Црној Гори, али је Господар Црне Горе знао, да он иако је Господар једне државе, припада много ширем духовном појасу српскога народа; сви ти људи који су долазили из разних крајева православних, долазили су, да помогну успон и узраст државе Црне Горе и њених институција.
Ови људи су потпуно себе уградили, погледајте, слуга Господњи Теофил, није живео ни 50 година а толико је допринео, донио користи својим даром од Бога даним, да и до дан данас ми се пред иконама, иконостаса црногорских храмова – молимо Богу.
Преко стотину храмова они су украсили својим умјетничким даром.
Ово како сад изгледа његов гроб и ово гробље – је укупно стање наше у коме смо се затекли, али ове неколике акције које смо имали на чишћењу гробља, показује – да смо ето, још живи, још мрдамо и ако Бог да, кад украсимо, и кад доведемо у неко пристојно стање ово гробље – биће то одраз наших васкрслих душа, јер се ми напајамо и причешћујемо Живим Христом, као и на овој Светој Литургији.
Бог вас благословио и да останемо у заједници Васкрслога Господа у вјекове вјекова, Амин!“ – беседио је прота Гојко, над гробом, украситеља, иконописаца браће Ђиновски.
Овде ћемо се мало поближе упознати са њиховом породицом и радом на украшавању храмова у Црној Гори, крајем 19.(в.).
ПОРОДИЦА ЂИНОВСКИ
Подгоричка породица Ђиновски, на прелазу из XIX у XX вијек, била је једна од најзначајнијих породица чији су чланови креирали друштвани, умјетнички и градски живот у годинама након оснивања Нове (Миркове) Вароши на десној обали Рибнице, у Подгорици. Потомци учитеља Крста Ђиновског из Галичника у западној Македонији, Панајот (1841.-1886.), Теофил (1846.-1894.), Василије (1848.-1924.) и Александар (1851.-1894.) од свог оца су научили и наслиједили умијеће обиковања дрвета и камена и склоност ка умјетничком изразу. Највјероватније је породица Ђиновски морала да напусти родни крај, због крвне освете и најприје се насељавају у Врању. Најстарији брат Панајот остаје у Врању, док остала браћа, на позив Владике Илариона, долазе у Подгорицу 1872. године. Настањују се у Балшићевој улици у Подгорици, на мјесту гдје се данас налази хотел „Хилтон“, гдје су имали више кућа. Тројица браће су радила заједно као заједничка „тајфа“ преузимајући на себе све послове око обнове и украшавања унутрашњости сакралних објеката. Истим ентузијазмом и преданошћу су приступали послу око великих задужбина као и око малих сеоских цркава.
Дуги период османског ропства оставио је иза себе пустош и требало је на тек ослобођеним територијама обновити велики број цркава и иконостаса. Број осликаних иконостаса најбоље осликава тадашњу активност иконописаца и енормну потребу за зографском продукцијом. Док се у другим, културно развијенијим, крајевима ова умјетност скоро гаси, на нашем простору се захваљујући браћи Ђиновски продужава његовање зографске традиције. Као истакнути мајстори црквених заната, Теофил и Василије отварају пут нови, савременијим схватањима иконописачке умјетности у Црној Гори.
Из писма које је Василије упутио Митрофану Бану (које није сачувано) сазнајемо да је са својом браћом од 1864. до 1902. Године – израдио 110 иконостаса.
На почетку су са Василијем радила оба брата, користећи се по потреби са оба заната, иконописом и дуборезом, а након њихове смрти (1894.), са њим је радио његов средњи син Миливоје (1883.-1921.) који се за иконописца, школовао у Русији.
Долазак браће Ђиновски се подудара са периодом препорода и великих и амбициозних пројеката црногорског Књаза Николе. Подаци казују да је за вријеме његове владавине подигнуто 163 нових цркава и да је обновљено 112, што је захтијевало добро организовану иконописну дјелатност. Браћа Ђиновски су у томе предњачили и по квалитету и по квантитету дајући свестран допринос на задовољсво бројних клијената. Вјешти у ликовном изразу, подложни утицајима средине и покрај одређених недоследности и недостатака у колориту и цртежу, браћа Ђиновски су имала велики број наручиоца међу којима и неке од најугледнијих личности: Митрополите Илариона Рогановића и Митрофана Бана, министра Илију Пламенца, војводу Ђура Мартиновића, сердара Шкрња Кусовца итд. Њихов ликовни израз је био изграђен и није зависио од учмале и круте зографске традиције већ је показивао утицаје сликарских схватања касно-барокног периода.
Између осталих, браћа Ђиновски су израдили и осликали иконостасе у црквама: Св. Тројице у Доњем манастиру у Острогу, Св. Ђорђа у Подгорици, Рођења Пресвете Богородице на Цетињу, Св. Ђорђа у Метеризима, Св. Николе на Ријечком граду, Св. Саве у Ћеклићима, Св. Параскеве у Његушима, Св. Ђорђа у Горњем Цеклину, Св. Димитрија у Љуботињу, Св. Ђорђа у Српској итд.
Иако су поштовали основне иконографске шеме и репертоар у сликању иконостаса који је прописивала православна Црква, браћа Ђиновски, се у сликању икона, нису слијепо држала строгих и непромјењивих традиционалних схватања – и највјероватније су се служили предлошкама које су се користиле на подручју Карловачке митрополије.
Међу члановима ове породице највећи успјех и најдужи стаж у сликању олтарских преграда, имао је Василије Ђиновски. По казивању његовог сина Љубомира, Василије је црквено сликарство учио у Русији. Поред свог исцрпљујућег сликарског рада, Василије је налазио времена и за друге креативне активности, које су доприносиле култрном животу Подгорице и Црне Горе. Режирао је представу „Бој на Косову“ а урадио је сценографију за прво извођење у Подгорици представе „Балканска царица“.
За свој прегалачки и пожртвовани рад на украшавању црногорских храмова, Василије Ђиновски је од Његовог величанства Краља Николе, одликован V-им степеном Даниловог реда.
Старешина храма, прота Мирчета позвао је верни народ да сутра саборно прославимо заштитника града Подгорице, Св. Марка, Светом Литургијом са почетком од 8:00х када ћемо такође прославити патрона Кола српских сестара ,, Св. Апостол Марко“, сечењем и благосиљањем славског колача.
У 10:00х предвиђена је Акција добровољног давања крви у Заводу за Трансфузију крви, Клиничког Центра Црне Горе. Пријаве се могу извршити на тел: 067/444-603.
Увече, са почетком од 18:00х сви су позвани да учествују у свенародној литији, на челу са Митрополитом Јоаникијем, ношени благословом моштију Старца Симеона Дајбабскога, у свечани опход око града, како бисмо на што свечанији начин прославили, заштитника града Подгорице.
Елза Бибић
Фото: Дарко Радуновић
Митрополија
