Лако човјек узлети кад помисли на Мојковачку битку и Божић. Таква жртва, зима, снијег и крв, бројчано стање и резултат, јесу за дивљење. Отуда и гађење кад се олако потеже Мојковачка битка, за какав предизбогрни митинг, препуцавање или слоган на локалним изборима. О догађајима попут таквог може се само говорити поштено и са дивљењем, док тумачења и било каква веза са данашњим стањем на “терену” не долазе у обзир. Тако се вријеђају све жртве које нису биле мале.
Исто је и са шестим јануаром кад су страдали наши људи враћајући се из Америке. Међу онима који су страдали код Медова је и један мој. Зато тај датум има посебно мјесто у породичној историји, кад се мијешају туга и понос. Неко је кренуо назад, да пређе пола свијета да помогне Црној Гори иако се вјероватно и тад знало да велике помоћи нема те да ће бити како се договоре велики. Упркос свему томе, један брод је кренуо назад и тај брод и сви људи на њему заслужују вјечни аплауз. Да трешти и да се чује од Америке, преко Канаде, Италије све до Црне Горе.
Али иако су у нас прве двије велике асоцијације на Божић везане за рат, прва ријеч кад се честита Божић је “мир”. Мир Божији, Христос се роди. Али не би ми били ми да не схватимо неке ствари погрешно и протумачимо такође криво. Уназад неколико година задесио сам се на Цетињу за вријеме Божића. Пар улица у којима су били “одређени” кафићи биле су проходне за пјешаке, али се буквално ходало по чаурама. Ето толико се шенлучило или славило, како се узме.
Није другачије ни на Старом аеродрому или у Маслинама и Златици. Људи дају себи одушка, неко петардама, неко пиштољем или динамитом. Колико то шенлучење заиста има везе са Горским вијенцем, а колико је само жеља да се неко “огласи” на погрешан начин, остаје питање за неке социологе каквих код нас вјерујем нема.
Зато кад год су дани Божића отворим новине и прелетим наслове. Довољно је свега пар страница да човјек заборави на Мојковац и Медову. У посљедње вријеме бриљирало је Беране. Пуцњаве и експлозије.
Невиног човјека је погодио рикошет. Неко то наивно назива “стрцкотином”. Јер, одомаћио се израз услед много залуталих метака. Стрцкотина превише мекано звучи свима који нису рањени, а човјеку у болници прошао је метак кроз тијело и то није нешто чему би се тепало.
Било би заиста лијепо да се за вријеме Божића умјесто петарди и пиштоља чују црквена звона, каква пјесма или макар да буде тишина. Тишина је ваљда истинска снага православља. У тишини не би било оволико рикошета, па ни стрцкотина.
И на мјесту гдје се догодила Мојковачка битка углавном је тишина. Као што и под морем тамо код Медова влада тишина. У црквама је углавном тишина. Ваљало би понекад да се тога присјетимо, а не само кад прифали петарди и муниције.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
