Пише: Бошко Јакшић
После неуспешних преговора, царине су ступиле на снагу 7. августа, дан пошто је шеф српске дипломатије Марко Ђурић у Вашингтону имао разговоре са државним секретаром Марком Рубиом.
Тада је договорено и да ће две земље касније ове године одржати “билатерални стратешки дијалог” како би продубиле економске, безбедносне и друге везе “какве нису постојале у претходним генерацијама”.
Дакле, типична еуфорија наспрам сурово прагматског Трампа који у међународним односима готово све своди на долар. То показују споразум о експлоатацији ретких минерала са Украјином или велика обећања “феноменалне сарадње” са Русијом уколико прекине рат.
Један овдашњи стручњак је готово усхићено констатовао да је стратешки дијалог несвакидашња шанса да наш мали чамац вежемо за велики брод. Подсећа на речи покојног патријарха Иринеја изречене у Москви јула 2013: “Ја сам врло често употребљавао један израз који је употребљавао Никола Пашић када је владику Николаја слао у Европу да свој брод мали вежемо за велики руски брод руског народа и руске цркве”.
Најава тумарања од луке до луке.
Стратешка партнерства и партнери
Дипломатски односи са САД су током више од 140 година трајања прелазили пут од савезника до непријатеља, а током другог мандата “лидера ере”, како је Трампа назвао Александар Вучић, уочљиво напредују ка партнерству које не само да брине Русију и Кину, већ и Европљане који процењују да је Србија заузела страну у тињајућем сукобу трансатлантских савезника.
Србија и САД су први и засад једини споразум о стратешкој сарадњи потписале прошлог септембра око енергетике. Тада је речено да ће споразум омогућити америчким компанијама да више инвестирају у енергетски сектор како би Србија диверзификовала изворе снабдевања енергентима и удаљила се од Русије. Америка нуди аранжмане за куповину течног гаса пошто је Вашингтон јасно дао до знања шта мисли о НИС-у.
Србија споразуме о стратешком партнерству има са Русијом и Кином. Декларација коју су у Сочију 2013. потписали Владимир Путин и тадашњи председник Томислав Николић садржи три кључне одреднице партнерства: подршка Москве српској политици у вези са статусом Косова, координација ставова двеју држава у односу на међународна питања и несметана реализација стратешких економских пројеката као што је целокупни нафтно-гасни аранжман.
Уговор о стратешком партнерству са Кином потписан је 2009, а незадржив успон “челичног пријатељства” последњи пут је потврђен маја 2024. приликом друге посете председника Си Ђинпинга Београду у осам година.
“Заједничку сарадњу подижемо на ниво заједничке будућности”, поручио је тада председник Србије, који се у септембру спрема за посету Кину.
Оба споразума су по Србију неповољна јер не узимају у довољној мери приоритете европских интеграција Србије.
Са Америком то не би био случај пошто Вашингтон у континуитету подржава Београд на путу ка Бриселу, али САД признају Косово и реално је питање зашто би Трамп био заинтересован за дипломатску координацију са Србијом када садашња администрација води спољну политику без координације и са најближим евроатлантским савезницима.
Царина – најлепша реч за Трампа
Политика није замисао Трамповог плана. Царине су најлепша реч у речнику, говорио је Трамп, а онда одлучио да своју љубав оствари у пракси. У Дану ослобођења, како је назвао 2. април, саставио је листу од 90 земаља којима заводи царине уз очекивање да ће тако повећати износ прикупљених пореза и смањити дефицит, подстаћи америчке потрошаче да купују више робе произведене у САД и охрабрити инвестиције.
Тврдио је да су многе стране земље, посебно оне са суфицитом у трговини, “преваранти” који “пљачкају” Америку. То се пре свега односило на Кину којој је у једном тренутку разрезао царине од 104 па 145 одсто, потом их смањио на 30 процената на рок од 90 дана који истиче 12. августа. Преговори су у току. По истом основу се на списку контроверзне царинске политике која удара на темеље слободне трговине нашла и Србију која није чланица Светске трговинске организације, нема билатерални споразум о бесцаринској трговини са САД, а има високе царине на америчку робу које досежу до 74 одсто.
Укупан обим међусобне робне размене од око 1,2 милијарде долара и није велики, али америчке царине представљају удар на српску привреду, посебно на делове прерађивачке индустрије попут грађевинских конструкција и металне опреме, производње аутомобилских гума – симптоматично све што држе Кинези. Једним ударцем две муве.
Питање је и шта ће бити са санкцијама НИС-у. Вашингтон засад излази у сусрет узнемиреном Београду који не зна шта ће, али то неће трајати унедоглед. Нема на видику решења које Вучић и Влада покушавају да остваре кроз преговоре и дијалог са руским Гаспромом. Питање је и шта ће се догодити са тзв. секундарним санкцијама – царинама од 100 одсто – које Трамп намерава да уведе земљама које купују руску нафту – главном руском робом за финансирање рата у Украјини. Србија би могла да се суочи са још озбиљнијим ударом.
Трамп је у писму Вучићу свој потез правдао дефицитом САД у трговини са Србијом и поручио да би одлука могла бити преиначена или повучена ако компаније из Србије организују део своје производње у Америци. Од тога ништа, али Београд би да наплати што се уочи новембарских избора хорски клицало “Трампу Србину”.
“Уколико Америка неког сматра за стратешког партнера, то је сигнал и свим
другим америчким савезницима да се ради о озбиљној и стабилној земљи, што ће повући још један озбиљан број нових инвестиција и партнерстава између Србије и неких других држава”, сматра председник Конгреса српско-америчког пријатељства Владимир Маринковић.
Реч – две о Додику и Косову
Властима у Београду јесте лакше него са администрацијом Џозефа Бајдена, чија је спољна политика вођена под геслом “Демократија против аутократије”. Трампа те вредности не занимају. Његова спољна политика је континуитет његове пословне каријере па топ позицију заузима профит. Њујоршки милијардер у Белој кући је сувише искусан и оперисан од емоција. Његови приоритет су пословни па тек онда геополитички.
Вашингтонски споразум из 2020. имао је за циљ нормализацију односа Србије и Косова кроз економску, а не политичку сарадњу иако је Американцима важан и безбедносни аспект сарадње. Велика пажња је летос посвећена међународној тактичкој вежби “Платинасти вук 25” одржаној у бази “Југ” код Бујановца, коју је организовала Војска Србије уз подршку Европске команде оружаних снага САД.
Ако постоји политички стратешки интерес Американаца, онда се то тиче деескалирања тензија на Косову. Трамп је ове године у три наврата поновио да је спречио нови “велики рат” који је припремала Србија. “Рекао сам им да не тргујемо са онима који хоће у рат”. Београд симптоматично уопште није јавно реаговао на те изјаве.
Актуелна је и ситуација у Босни и Херцеговини, посебно Републици Српској. Министар Ђурић поводом пресуде Милораду Додику каже да је састанак у Вашингтону искористио да Рубију пренесе како је одузимање председничког мандата Додику “политички лов на вештице”.
Стејт департмент у свом саопштењу председника Српске не помиње, на основу чега може да се закључи да су ставови двеју страна и око Косова и око БиХ и даље удаљени.
Све остало је долар. Званичници овде су пословично склони преувеличавању важности Србије на глобалном плану и лидерске улоге у региону, али Американце не занима дијалог на друге политичке теме. Рекао бих да ће стратешки споразум у политичком смислу речи једва вредети хартије на коме је написан и потрошеног мастила.
ЦВ Драгана Шутановца
И пре Ђурићеве ненајављене посете, фреквенција разговора са америчким партнерима упадљиво се појачала последњих месеци. Председник је у јулу у Београду разговарао са помоћником државног секретара САД Бренданом Ханраханом.
“Учинимо српско-америчко стратешко партнерство поново великим”, написао је амбасадор Драган Шутановац на свом Инстаграм налогу пошто је крајем јула Трампу предао акредитивна писма. Тада је шефа Беле куће подсетио да ниједан амерички председник није посетио Србију од 1980. и позвао га да буде први који ће то променити.
Амбасадор је полако почео да попуњава свој ЦВ. Пре предаје акредитива састао се са председавајућим Одбора за спољне послове Представничког дома Конгреса САД Брајаном Мастом и конгресменком Клаудијом Тени, председавајућом Српског кокуса у Представничком дому. Трамп ће сигурно посетити Србију пре краја мандата, изјавила је она преузимајући ризик који увек постоји када се ради о непредвидљивости и хировитости америчког председника.
Кренуло је убрзано поравнавање штете коју је Вучић нанео приликом покушаја да присуствује републиканској конвенцији у Мајамију. Американци су побеснели, али српској јавности је само било речено да је председнику нагло позлило и да је морао хитно да се врати.
Вашингтон је посвећен “заједничком корисном односу са Србијом”. Нагласак је на “корисном”.
У таквом амбијенту се чека најављени стратешки дијалог. Београд то доживљава као признање позиције Србије као поузданог партнера у региону, што несумњиво јесте, али треба анализирати који су примарни интереси САД да прихвате малу Србију као стратешког партнера. Како би требало да изгледа “стратешко партнерство” са САД?
Рудници мита
Досадашња искуства показала су се као повољна за корупционашку власт, али не и по Србију. Разни мутни послови везани су за руски кредит за железнице. Кинези су добили РТБ Бор, железару Смедерево и фабрику гума “Линглонг” код Зрењанина. Показало се да је њихов ангажман у изградњи инфраструктуре, пре свега путева и железница, био рудник мита. Баш као и партнерство са Уједињеним Арапским Емиратима којима су дати Београд на води, ПКБ и ЈАТ. Економија почива на тајним уговорима, дипломатија на нагађању. Све то тешко да може да изађе на добро.
Бизнис приступ је већ дао резултате потврђујући да је примарни амерички интерес профит. После обећаног литијума Немачкој и купљених “рафала” у Француској, чини се да је већ почела наплата будућег стратешког партнерства. Америчке директне инвестиције су у Србији у првој половини 2025. премашиле немачке, а фирме у већинском власништву америчког капитала тренутно запошљавају око 12.000 људи, што је више него што директно запошљавају компаније из Немачке. Колико је тај трансфер пробитачан земљи која тежи ЕУ, тек ће се видети.
Водећи амерички медији нису помињали сусрет Рубио-Ђурић, што је потпуно у складу са праксом да протоколарне вести нису вести. Последњи текст о Србији на сајту “Вашингтон поста” тиче се упада на Државни универзитет у Новом Пазару крајем јула и сукоба са полицијом. Последњи на сајту “Њујорк тајмса” још је старији, из марта. Тиче се посете Трамповог најстаријег сина Доналда Трампа Јуниора Београду и пројекта Трампове породице и председниковог зета Џереда Кушнера да на спорној локацији Генералштаба изгаде Трамп Интернешнел хотел, први такав у Европи.
Таблоидна завера ћутања
У Србији се активност политичара помно прати и када се ради о вестима без икаквог саџаја. Председник може да прими било кога, нечијег министра рударства, а то је онда ударна информација режимских медија.
Занимљиво је, у том контексту, ћутање најомиљенијег председниковог таблоида “Информер” и његове телевизије на којој је готово свакодневни гост. Ни речи о Ђурићевом сусрету са Рубиом. Као да је то неважна рутина а не први разговор на том нивоу у Вашингтону после 18 година и први откако је Трамп постао председник у другом мандату. Ни у првом мандату није било таквих сусрета са шефом Стејт департмента. Откуд тишина? Да ли власник “Информера” и председников интимус зна нешто што ми не знамо?
Извор: Време
