Пише: Бошко Јакшић
Рат против Ирана је до сада највећи Трампов спољнополитички промашај. Потценио је снагу Исламске Републике. Нарушио је савезништво са земљама Залива, које су кроз горку лекцију утврдиле да Америка не може да им гарантује безбедност. Покварени су односи са Израелом. Свет је због интервенције плаћао драматично вишу цену нафте. Многи ирански захтеви су изненађујућ лако уважени, што потврђује да се Трампу журило да што пре изађе из рата у који уопште и није требало да уђе.
Амерички и ирански преговарачи нашли су се под тешком сенком израелских операција на југу Либана, али су после почетне размене салви међусобних претњи успели да остваре “значајан напредак” у разговорима који би током два месеца требало да воде трајном решењу њиховог деценијског конфликта. Вашингтон и Техеран спотакли су се око Либана, а израелски премијер Бењамин Нетањаху је, барем накратко, својом милитантношћу “украо” шоу Доналду Трампу и спречио да се у швајцарском планинском одмаралишту Бургеншток код Луцерна разговара о иранском нуклеарном програму и судбини стокова обогаћеног уранијума – номиналних повода напада на Иран.
Иако старт преговора није деловао обећавајуће, либанска препрека убрзо је прескочена. Разговори су поставили “веома добре темеље за успешан финални договор и завршетак рата”, изјавио је лидер америчког преговарачког тима, потпредседник Џ. Д. Венс. Шеф иранске дипломатије Абас Арагџи, који је у преговорима учествовао уз председника Парламента Мохамеда Багер Калибафа, потврдио је да је током интензивних разговора који су трајали до дубоко у ноћ остварен “значајан прогрес”, посебно око Либана.
Фајненшел тајмс: Како се дошло до америчко-иранског договора?
Меморандум о разумевању, који су прошле недеље одвојено потписали председници Доналд Трамп и Месуд Пезешкијан, у првој од 14 тачака предвиђа прекид ватре на свим фронтовима, укључујући Либан, где је примирје између Хезболаха и Израела склопљено у априлу, а после ескалације сукоба потврђено у петак.
Техеран је тврдио да је као одговор на кршење договора поново затворио мореуз Ормуз и блокирао флоту од око 1800 танкера који су укотвљени по заливу. На другој страни, Трамп обнављање пловидбе кроз теснац којим пролази петина светског извоза нафте и течног гаса слави као велики успех, али Ормуз не би ни био затворен да није било америчко-израелске агресије. Решавају се проблеми који нису постојали пре три месеца.
Трамп је запретио да ће обновити бомбардовања. Иран је узвратио да је спреман на нову конфронтацију. “Зар не размишљају о томе да се данас не би налазили у овој очајној ситуацији да су њихове претње имале икакав ефекат?”, поручио је Калибаф.
Очито охрабрен отмицом бившег председника Венецуеле Николаса Мадура, Трамп је запретио да ће киднаповати иранску преговарачки тим уколико се теснац одмах не деблокира. “Ако га затворите, ви немате земљу. Ви чак нећете моћи да се вратите у своју јебену земљу”, саопштио је Трамп у свом препознатљивом стилу.
Водећи ирански преговарачи, Калибаф и Арагџи, у знак протеста су напустили салу луксузног хотела у власништву Катара, где су преговарали са Венсом и омиљеним Трамповим тандемом, Џаредом Кушнером и Стивом Виткофом. После прве рунде вратили су се за Техеран, али преговори о нуклеарном програму и имплементацији Меморандума настављени су на нижем нивоу, уз помоћ посредника из Пакистана и Катара.
“Дискусује су одржане у позитивној и конструктивној атмосфери и оствариле су охрабрујући напредак”, написао је на мрежи Икс пакистанки премијер Шехбаз Шариф.
ХЛАДАН ТУШ ЗА НЕТАЊАХУА
Висок ниво преговарача потврђује амбицију Вашингтона и Техерана да се реши поблем изазван тврђењима Запада да Иран жели да произведе атомску бомбу, што теократска власт истом упорношћу годинама демантује. Трамп је покушао да одговорност пребаци на Техеран, од кога очекује да утиче на своје либанске савезнике Хезболах, али је своје преговараче опрезно саветовао да “окрену нови лист” како би се изменио однос према иранском народу. Венс је инсистирао да и Израел и Либан имају право на сопствену безбедност.
Размена оптужби потврђује да је дипломатски пробој титански задатак, имајући у виду да деценије америчко-иранских односа обележава дубоко неповерење још од времена исламске револуције 1979, талачке кризе, америчке подршке Садаму Хусеину током рата 1980–1988 или ликвидације иранског генерала Касема Солејманија 2020. Трамп је побеснео када је премијер Нетањаху у суботу, непосредно после потписивања Меморандума, минирао његов мировни напор наредбом да се изврши нов напад на Либан, у коме је страдало најмање 67 људи. Иако је директан актер агресије на Иран, Израел није био укључен у преговарачки процес и није био упознат са коначном верзијом Меморандума, мада амерички званичници тврде да је премијер био консултован.
Нетањаху је под притиском коалиционих партнера са екстремне деснице, опозиције и знатног дела израелске јавности, дакле свих оних који Иран и Хезболах доживљавају као егзистенцијалну претњу јеврејског држави.
“Меморандум продужава живот убилачком режиму у Техерану. Споразум нас не обавезује”, каже министар за националну безбедност Итамар Бен-Гвир. “Ценим напор потпредседника (Венса), али сам више посвећен нашим војницима и грађанима. Ко год да одабере рат против Израела, мора да сноси последице. Моја позиција је да не можемо да толеришемо једну сузу израелске мајке, чак и уколико има на хиљаде суза либанских мајки”.
Ово је “катастрофална капитулација”, пише Давид Хоровиц, уредник у листу “Тајмс оф Израел”.
“Без САД не би било Израела. Без мене не би било Израела јер ниједан други председник није био спреман да учини оно што сам ја учинио”, узвратио је Трамп, мислећи на пресељење америчке амбасаде из Тел Авива за Јерусалим или признавање израелског суверенитета над окупираним сиријским Голаном. Амерички председник се озбиљно ангажовао да деактивира Нетањахуову нагазну мину и дијалог врати на стари колосек. Свог пријатеља Бибија назвао је “јебено лудим” стављајући на испит најближе стратешко савезништво које САД и Израел имају у овом времену.
“Да сам ја у кабинету израелске Владе, не бих нападао јединог моћног савезника који ми је преостао у читавом свету”, оштро је коментарисао и потпредседник Венс, који је у старту био скептичан према војној интервенцији.
Наставак окупације делова Либана, као и Газе, прети да продуби досад невиђени раскол између САД и Израела, али незапамћено оштре Трампове критике очито дају резултате. У недељу на либанском фронту није забележен ниједан инцидент, први пут од 2. марта, када је покренута израелска војна операција током које је убијено више од 4.100 Либанаца, а милион их је присиљено да напусти домове.
Нетањаху инсистира да израелске трупе наставе да под окупацијом држе око пет процената територије јужног Либана како би заштитиле север Израела. Министар одбране Израел Кац потврдио је да неће бити повлачења из “зоне безбедности”, док лидер Хезболаха Наим Касем узвраћа да ће његове снаге наставити да се супротстављају окупацији.
Суочен са перспективом да Трамп преживи рат у који је ушао без излазне стратегије а онда на јесењим изборима за Конгрес плати цену конфронтације са “највећим пријатељем ког је Израел икада имао у Белој кући”, Нетањаху је донекле ретерирао. Израелска војска разматра повлачење са делова окупиране територије, која би била стављена под контролу регуларне либанске армије.
САД, Иран и Либан – уз упадљиво одсуство Израела – договорили су се о успостављању “механизма” који треба да обезбеди прекид војних операција у Либану. Ирански министар Арагџи је то назвао “првим правим тестом”, али је, упркос инцидентном старту првог дана, могао да каже да су разговори у Швајцарској остварили “значајан напредак за окончање либанског рата”, преносе посредници.
ЈАСТРЕБОВИ И ЦЕНА БЕНЗИНА
Отпора споразуму има и у Исламској Републици. Ирански врховни вођа Моџтаба Хамнеи, који се није појавио у јавности од преузимања функције у марту, након убиства његовог оца, огласио се писаном изјавом да је дао сагласност на Меморандум након уверавања председника Пезешкијана да ће национални интереси остати заштићени, иако лично није делио исти став. Ултраконзервативци окупљени око Фронта Пајдар сматрају да се ради о предаји. Главни преговарачи, Калибаф и Арагџи, издвојени су као мете милитантних кругова окупљених око Исламске револуционарне гарде, који су против споразума и заступају тезу сталне конфронтације са САД.
Трамп ће имати потешкоћа да обезбеди подршку Меморандуму и код куће, где је овај рат веома непопуларан. Демократе гласно протестују.
“Знао сам да ће договор вероватно бити понижавајући по САД, али нисам знао да ће бити овако понижавајући”, изјавио је сенатор демократа Крис Марфи. Чарлс Шумер, лидер демократске мањине у Сенату, сматра да је дил “толико лош да чак и републиканци који се згрче пре него што критикују Трампа немају избора осим да кажу колико је споразум лош”.
Републиканци такође критикују. Меморандум је “најгора спољнополитичка грешка последњих деценија”, процењује сенатор Бил Касиди. Том Котон, председавајући сенатског одбора за безбедност, забринут је што су “одређени аспекти споразума корак у погрешном правцу”. Посебно га брине то што се Ирану допушта извоз нафте, од које ће добити од четири и по до шест милијарди долара месечно.
План да се укину америчке санкције Ирану мора да прође кроз Конгрес, па Трампу предстоји још једна борба. Шеф Беле куће рачуна да ће у Техерану преовладати умерени тонови, да ће обуздати непоћудног Нетањахуа и да ће незадовољство америчке јавности брзо спласнути падом цена бензина. Галон је после неколико месеци први пут испод четири долара.
Без обзира на репертоар Трампових претњи, који је од почетка марта пропраћен проглашавањем мира 39 пута, у Швајцарској је усаглашен нацрт споразума по коме САД на 60 дана укида Ирану санкције и омогућава му да извози два милиона барела нафте дневно, што је био један од услова Техерана да прихвати разговоре о нуклеарном програму. Олакшавају се банкарске трансакције и транспорт – све што је Трамп осујетио у првом мандату, у склопу своје политике “максималног притиска”. Превиђа се и план обнове Ирана вредан 300 милијарди долара. Као у случају Заливског рата, САД финансијски трошак пребацују на друге, пре свега богате земље Залива.
Американци су прихватили да се одмрзну знатна финансијска средства Ирана блокирана на Западу и по Заливу. Говори се о првој транши од 12 милијарди долара, која ће бити убачена у иранску економију у тешкој кризи, умногоме због разних казнених мера. Пошто је несумњиво бољи у бизнису него у дипломатским пројектима, Трамп је понудио да се долари искористе за куповину америчке соје, кукуруза и жита.
КАКО ЈЕ ПОЧЕЛО И КАКО СЕ ЗАВРШИЛО
Када су 28. фебруара почеле војне операције, друге после јуна прошле године, у Вашингтону и Тел Авиву веровали су да ће ефикасном акцијом својих супериорних армија брзо остварити прокламоване циљеве: уништавање иранског нуклеарног програма, разарање капацитета за производњу балистичких ракета, онемогућавање Техерана да финансијски и војно подржава блискоисточне савезнике из Осовине отпора – либански Хезболах, палестински Хамас, јеменске Хуте и мрежу шиитских милиција по Ираку – као и стварање услова за пад теократског режима.
Трампов “Епски бес”, како се звала операција против Ирана, попустио је после три месеца рата када је, суочен са реалностима, схватио да не може да оствари оно што је конфузно планирао. САД је присиљен на повлачење. Црвене линије падале су једна за другом. Кључни Трампов адут проглашавања победе јесте тачка 8 Меморандума, по којој се Иран обавезује да не шири или набавља нуклеарно оружје, што је посредно признање да нуклеарни програм није уништен. Суштински, ништа ту није ново, нити се ради о неком пробоју. Техеран годинама понавља да нема амбицију да производи атомску бомбу, али да му је мирнодопски нуклеарни програм неопходан ради електричне енергије и постројења за десалинизацију воде.
Пошто је дуго захтевао потпуну обуставу нуклеарног програма, Трамп је сада Ирану потврдио “суверено право” да настави са нископроцентним обогаћивањем урана у мирнодопске сврхе, а финални споразум требало би да буде утаначен у року од два месеца, уз могућност продужења. Делује сувише амбициозно имајући у виду степен међусобног неповерења.
Преговори уочи нуклеарног споразума Ирана и шест светских сила – пет сталних чланица Савета безбедности УН плус Немачка – из 2015. трајали су 18 месеци. Да Трамп није три године касније једнострано раскинуо договор који је постигла администрација Барака Обаме, међународни инспектори контролисали би ирански нуклеарни програм, Ирану би биле укинуте санкције, не би било економских криза, унутрашњих нереда и потребе да се после ратних разарања ствара фонд за реконструкцију Ирана од 300 милијарди долара.
Трамп је у првом мандату подлегао притисцима Израела који се, као и сада, противи било каквом споразуму. За разлику од четворице америчких председника са којима је Нетањаху сарађивао, само је Трамп прихватио војне интервенције јуна прошле и фебруара ове године. Преговори су сада враћени за Швајцарску и почињу од тачке на којој су се налазили 28. фебруара у Женеви. Трамп је тада знао да следе ваздушни удари на Иран, који ће у првом дану десетковати лидерство Исламске Републике, укључујући ликвидацију врховног вође ајатолаха Али Хамнеија. Све делује цинично и оставља озбиљну мрљу на кредибилитету Трампове администрације. Ово је још једна од цена коју Трамп плаћа што је олако ушао у рат по Нетањахуовом наговору.
Шта ће бити са неких 640 килограма уранијума обогаћеног до 60 одсто – много више од 3,67 процената предвиђених споразумом из 2015. – тек ће се видети. Техеран је спреман за договор. Инспектори Међународне агенције за атомску енергију требало би да се врате за Иран како би идентификовали локације на којима се чува обогаћени уранијум. Две стране су се обавезале да у међувремену одржавају статус кво.
Меморандум не помиње ракете. “Уколико их имају друге земље, било би донекле нефер да их нема Иран”, помирљиво је изјавио Трамп, чији су ратоборни капацитети нагло нестали. Не помињу се ни ирански блискоисточни савезници. Техеран је приморао Трампа да у Меморандум укључи Либан и сада може да се представи као једини који доноси мир који није била у стању да обезбеди власт у Бејруту.
Иран није капитулирао, а брзо после ликвидације свог политичког врха добио је нове, не мање конзервативне лидере. Уместо рушења иранске власти, Вашингтон се обавезује да ће се суздржавати од мешања у унутрашње послове Исламске Републике, на велико незадовољство Израела и иранских дисидентских група по Америци.
СТРАТЕШКИ ПРЕОКРЕТ
Рат против Ирана је до сада највећи Трампов спољнополитички промашај. Потценио је снагу Исламске Републике. Нарушио је савезништво са земљама Залива, које су кроз горку лекцију утврдиле да Америка не може да им гарантује безбедност. Покварени су односи са Израелом. Свет је због интервенције плаћао драматично вишу цену нафте. Многи ирански захтеви су изненађујуће лако уважени, што потврђује да се Трампу журило да што пре изађе из рата у који уопште и није требало да уђе. Хоће да избегне да буде оптужен за изазивање светске рецесије у време када се глобалне резерве нафте брзо смањују.
Мајстор дилова, како себе описује, показао се неочекивано спреман за уступке. Вешти ирански преговарачи седели су у Исламабаду наспрам Трамповог омиљеног преговарачког дуета – његовог зета Кушнера и бизнис партнера Виткофа – који је без икаквог дипломатског искуства.
Трамп демантује превелике уступке. “Уколико се не понашају како треба, САД би се одмах вратиле да бацају бомбе посред њихових глава”, саопштио је својим уобичајеним (не)дипломатским речником. “Ово није коначно. То је Меморандум о разумевању и уколико ми се не допада, вратићемо се и гађати их”.
Економски бенефити обећани Техерану награда су за успешне преговоре са Трампом, који је одлучио да ограничи губитке због уласка у рат. У наредна два месеца биће битније шта ће рећи Техеран него Вашингтон, али кључни проблеми Блиског истока остају нерешени. Меморандум је излаз из скупог и непопуларног конфликта, али је привремено решење.
Персијанци су умеће дипломатије искористили да у замену за деблокаду Ормуза добију оно што нису успевали током нуклеарних преговора. Остварени стратешки резултат Техерана у томе је што је Иран на путу да се у међународну заједницу врати као легитимна и суверена сила. Сат је почео да одбројава 60 дана, колико две стране имају на располагању да, уз могуће продужење, постигну финални споразум. Питање је да ли је рок од два месеца довољан да поравна штете које су се нагомилавале деценијама. Преговори су и даље борба.
Извор: Време
