Teško je pronaći bolji dokaz značaja dobrog pisanja za uspeh bilo kog filmsko-televizijskog ostvarenja od ubedljivog trijumfa koji zahvaljujući svom spisateljskom talentu poslednjih desetak godina doživljava američki scenarista, režiser, producent i glumac Tejlor Šeridan. U zvezde se vinuo modernom vestern serijom „Jelouston“, koja dominira malim ekranima poslednjih pet godina, ali je i pre toga bio upečatljiv kao autor i posebno intrigantan kao poturač neokonzervativnog „tipično američkog“ stava o tome kako svet treba da izgleda i funkcioniše ne bi li u njemu bar neku šansu imali pravda i pravednost.
U moćno antiliberalnom akcionom krimiću o borbi protiv meksičkih kartela „Sikario“ Šeridan je otišao toliko daleko koliko je to potom razvio u „Jeloustonu“ dokazujući da je u borbi protiv zla, nepravde i bezvlašća jedino moguće koristiti ista sredstva – zlo, nasilje i kažnjavanje u biblijskom stilu „oko za oko“.
Dakle, kaubojštinom. Iako se proslavio vestern sagom o porodici Daton u „Jeloustonu“ i njenim „prenastavcima“, „1883“, „1923“, Šeridan je na pomenutom konceptu najupečatljivije postavljenom u „Sikariju“, a potom razvijenom u jednako uzbudljivim neonoar savremenim američkim vestern trilerima „Po cenu života“ i „Vetrovita reka“, izgradio svoj specifični stil koji su mediji etiketirali kao „Šeridanov univerzum“ ili skraćeno „Tejlorverzum“. Sasvim prikladno. Proširen ove godine aktuelnim mini-serijama „Kralj Talse“ i „Gradonačelnik Kingstauna“, odlično prihvaćenim i obezbeđenim za nastavke (kao i treći deo „Sikarija“ i nastavci „Jeloustona“ i „1923“, te najavi još dve nove serije), ovaj „Tejlorverzum“ je izrastao u trenutno najmoćniji mini-svet američke televizijske i filmske zabave iza koga stoji jedan autor. Vrednost Šeridanovog trenutnog ugovora sa „Paramauntom“ je dvesta miliona dolara!
Ignorisanje liberalnih ultimativnih vrednosti Daleko zanimljivije od novca (uostalom, toliku sumu može da očekuje za ekskluzivni ugovor bar nekoliko fudbalskih i desetine košarkaških superzvezda) jeste ono čime je Šeridan u apsolutno liberalnim „vrednostima“ zatočenom zapadnom svetu stekao svoj primat i oduševio milione gledalaca. Jer njegova politika nema veze s novim vrlim svetom jednakosti, blagostanja i sreće kojima mediji i zabavna industrija intenzivno ispiraju mozak svojim konzumentima. Ili ima, ali na njegov način.
Tako „Tejlorverzum“ podrazumeva doslovno ignorisanje većine liberalnih ultimativnih vrednosti današnjice. On se zalaže za to da svaki Amerikanac može da poseduje, nosi i slobodno primenjuje oružje. Za primenu je pravedne osvete van i iznad zakona, kako rekosmo i doslovno po principu oko za oko zub za zub. Dakle, za kaubojske obračune i osvetništvo. Možda će ovo biti jasnije onima koji nisu gledali „Jelouston” da se istaknu najznačajniji detalji iz za sada poslednje sezone. Glavni lik, vremešni paterfamilijas veleposedničke staromodne, „tipično američke”, neovestern familije Daton (koga upečatljivo, životno verno igra Kevin Kostner) postaje guverner. Kojim sloganom? „Ja sam suprotno od progresa! Ja sam zid o koji će se on razbiti!” Nasuprot liberalizmu ili neoliberalizmu, kako se novi napredak u nakaradnoj liberizaciji sveta sada deklariše, „Tejlorverzum” u „Jeloustonu”, ali i na svim drugim mestima, nudi suprotno: neokonzervativizam američkog staromodnog tipa.
Onaj u kome su bogataši ili u slučaju familije Daton, veleposednici, megafarmeri, kauboj-bogataši koji žive na ogromnim posedima, žele povratak ili ostanak staromodnog sveta u kome su stekli moć i imanja, a u kome su vladali patrijarsi toliko moćni, uticajni i važni da ih je i vlast (bilo koja vlast!) jednostavno ostavljala na miru da rade šta hoće. I to do te mere da su u stanju, kao Datonovi u seriji, da kad god osete za potrebno, da uzimaju pravdu u svoje ruke i sami rešavaju svoje probleme uključujući podmićivanja, ucene, pretnje, svakakvo nasilje, čak i ubistva!
„Tejlorverzum” podrazumeva sve to, ali je, po nekima, ipak i ogledalo američke politike, odnosno američkog shvatanja kakva politika jeste i mora da bude. U svom za sada ključnom autorskom poduhvatu, seriji „Jelouston”, i njena dva „prenastavka” („1883”, „1923”), on neprestano potencira značaj „pravih američkih vrednosti” – porodice (u aktuelnom neoliberalizmu potpuno zanemarene, čak i anulirane), starih vrednosti, Amerike koja je u prošlosti sa svim po današnjim merilima arhaičnim vrednostima bila daleko bolja i uspešnija zemlja nego što je danas. Što je sve prihvaćeno gotovo sa oduševljenjem od većeg dela američkog gledališta. Naizgled deluje paradoksalno da zemlja koja decenijama nameće sebi i svetu sve te nove liberalne vrednosti dolazi do saznanja, od miliona svojih građana, da su konzervativne i tako s gnušanjem odbačene „stare američke vrline” zapravo bolje, pa i važnije danas nego ikada pre. Obožavaoci ovog autora i posebno serije „Jelouston”, a što je tek paradoks svoje vrste, pripadaju skoro celom savremenom američkom političkom spektru.
Tako ispada da su svi za veličanje američkog konzervatizma u „Jeloustonu”, s povratkom na kaubojštinu, na osvetništvo, nasilje, pravo na uzimanje pravde u svoje ruke, na imanje i nesmetanu upotrebu oružja, na protivljenje svemu onome što upravo američki globalizam smatra modernim, naprednim i neophodnim. Amerika po Šeridanu mora da se zauzme za moć patrijarhalne porodice i da s njom postane zid o koji će se globalistički progres razbiti!
Najgledanija serija o kojoj niko ne govori Posprdno, ali i zastrašeno, kada se uzme ovakav njegov uticajni potencijal na najširi sloj publike, liberalni američki mediji su u komentarima i ocenama „Jeloustona“ ovu seriju nazvali „najgledanijom serijom o kojoj niko ne govori“. Što, naravno, nije tačno. A i jeste! Zavisno s koje strane posmatrate njen fenomen. U komentarima gledalaca na sajtovima za ocenjivanje filmova i serija preovlađuju pozitivne reakcije i vrlo visoke ocene (nešto ispod devet od maksimalnih deset na IMDB-u), a kako je serijal odmicao, njen tradicionalno ruralni centar podrške se prebacio na publiku u velikim gradovima širom Amerike, pa je „Jelouston“ izrastao u skoro sveopšte prihvaćeni koncept „staromodne zabave“ kome se veruje bez obzira na zvaničnu (ali i ličnu, pojedinačnu!) politiku i nove vrednosti koje ona podržava. Kulturni fenomen. Čudno je da „Jelouston“ i, još više, upravo okončana prva sezona drugog „prenastavka“, mini-serija „1923“ (u kojoj pretka savremenih Datonovih, jednako ubitačnog, arhaičnog patrijarha igra Harison Ford, a njegovu muški borbenu i surovu suprugu Helen Miren zbog čega su oboje nezvanično proglašeni gerijatrijskim tandemom svih vremena), nije žigosana etiketom „trampovština“ kojom su dezavuisani brojni drugi slični pokušaji povratka na staru, tradicionalnu i konzervativnu Ameriku. Još je čudnije što su i novi proizvodi iz „Tejlorverzuma“, pomenute nove serije „Kralj Talse“ i, još više, „Gradonačelnik Kingstauna“, krcate istim glorifikacijama američke kaubojštine, nasilja, osvetništva, najbrutalnijeg neonoar realizma u predstavljanju savremene Amerike, a nisu napadnute čak ni od strane stalno dežurnih zaštitnika liberalnih globalističkih vrednosti potpuno suprotnih nazora od svega pomenutog.
Dobro, „Jelouston“ za pet godina postojanja nije nominovan ni za jednu najznačajniju godišnju televizijsku nagradu „Emi“, pa je s te strane označen kao beznačajan produkt prevaziđenih vremena i vrednosti koje je najbolje ignorisati. Samo su pre dve godine za ovu nagradu bili nominovani scenografija i umetnički direktor i to je sve. A što se tiče druge jednako važne nagrade, „Zlatni globus“, za pet godina osvojen je samo jedan, ove godine, glumački, za Kevina Kostnera. Objašnjenje analitičara je da je „Jelouston“ ipak na nižerazrednom umetničkom nivou da bi se uzdigao do velikih nagrada. Kada se, međutim, pogleda šta je sve od politički korektnih proizvoda ne samo nominovano već i nagrađivano, ta opaska odmah pada u vodu. „Jelouston“ je sa svim svojim manjkavostima remek-delo za većinu njih.
Na kraju, ceo autorski opus Tejlora Šeridana možda smišljeno, a verovatnije sasvim spontano, predstavlja ogledalo današnjeg političkog stanja američkog društva koje se istovremeno srčano bori i za svoje stare vrednosti i protiv njih. Šeridan se ovim potonjim priklonio strastveno se boreći za prava Indijanaca i njihovo pošteno predstavljanje u proizvodima industrije zabave, ali još više se ističe kao jedan od najznačajnijih uticajnih autora koji se zalažu za još drastičniju dominaciju snažnih ženskih likova. Zapravo je predvodnik o oba ova pitanja. Njegova vizija moderno-staromodne Amerike je zapravo veoma jednostavna. To je svet kauboja i Indijanca koji se sada i mrze i vole, ali i (svako iz svojih razloga) pate za starim dobrim vremenima. To je i svet istovremenog patrijarhata i matrijarhata u kome se klatno dominacije u borbi polova neprestano pomera s jedne na drugu stranu ostavljajući kao posledicu daleko širu podlogu za nasilne sukobe za zaštitu i očuvanje tradicionalne porodice jednako od spoljnih i unutrašnjih neprijatelja. Svi ti nepomirljivi stereotipi američkog Zapada u „Tejlorverzumu“ postoje paralelno, jedan uz drugoga i jedan protiv drugoga stvarajući bizarni politički univerzum pomirljive nepomirljivosti koji je osuđen na upravo takvu večnu konstelaciju.
Vladislav Panov
Izvor: Pečat
