Пише: Данијел С. Мило:
Превео за Журнал: А.Ж.
Да ми је дозвољено да однесем само једну реч на пусто острво, то би била „срамота“. Заиста осећам мучну, страшну срамоту због онога што моја земља ради – у моје име као израелског држављанина – у Гази, као и на окупираним територијама. Да, стидим се, и, верујте, нисам једини у Израелу. Има нас на хиљаде који доживљавамо овај осећај. Овде могу дати само приближну пропорцију и надам се да ћете ми опростити, али рекао бих да је мала четвртина читалаца левичарског дневника „Ха’арец” у мојој ситуацији. Стидимо се.
Дана 7. октобра, дела која је починио Хамас била су одвратна и увек ће бити. Ова истина не допушта ни дебату ни нијансе. Мој први импулс је да разумем бес који обитава у мојим сународницима, па чак и да га поделим. Истина је, разумем њихову жељу за осветом. Осећао сам то неко време. Али јаз раздваја ову жељу и њено задовољство. И битно је запамтити да људско биће, биће и разума и савести, нема право да га пређе. Држава Израел не брани своју безбедност, као што свака земља има легитимно право: она се бави осветом коју ништа неће умирити.
После Кишињевског погрома 1903. године, Хаим Нахман Биалик, наш народни песник, написао је у својој чувеној песми „На касапину“: „Проклет био онај ко каже: „Осветите се!“ Освету за крв малог детета створио је Сатана.”
Освета за крв масакра од 7. октобра крвљу хиљада палестинске деце, али и жена и мушкараца који нису повезани са Хамасом, чини нас, заузврат, сатанским.
Мој отац, Јосеф Милвитски, био је војни официр у новонасталој држави Израел. Рођен сам и одрастао у ономе што се тада звало „генералска четврт“. Јицак Рабин [бивши премијер и добитник Нобелове награде за мир за споразум из Осла] био је мој комшија преко пута, Ариел Шарон [бивши премијер] и Моше Дајан [шеф генералштаба, министар одбране Израела] је живео у суседној улици.
ИДФ, који је дуго обухватао елиту наше земље, можда је био њен понос, њен престиж, постао је осредња војска, чији су команданти особе ниских људских квалитета. Религиозни људи, колонисти, сви са месијанске деснице, заузимали су ту све значајније позиције. Међутим, ови људи нису ту да обезбеде безбедност било кога. Они се моле Богу пре него што оду у борбу против оних које само желе да виде оборене осветничким прстом.
Наши политички кадрови, нажалост, нису ништа бољи. Када вас штити осредња војска, не можете се осећати безбедно, а данас се плашим за безбедност своје деце и унука, као и за своју. То је порука невоље, очајничка молитва коју упућујем вама, људи цивилизованих земаља Европе, Северне Америке и другде: спасите нас од нас самих!
*Аутор је изралско-француски филозоф.
Итвор: Ноувел Обс
