Јучерашњи премијерски сат у црногорском парламенту, разголитио је неке идеолошке поставке бивше власти у погледу полемике око „сребреничке резолуције”. Сви су наиме, листом, јуче били против два амандмана која предлаже премијер Спајић. И ефендија Ибрахимовић, и Мугоша из СД, и бивши партнери Радована Караџића из ДПС-а.
Та два амандмана подцртавају да ниједан народ не може да се означи као геноцидан, нити да се доводе у питање постојање Републике Српске. Иако предложена резолуција нигдје експлицитно не помиње могућност таквог квалификовања српског народа, нити се игдје наводи план о укидању РС, Спајићева Влада жели превентивно да дјелује по питању колективног, ирационалног страха код Срба да би усвајање резолуције могло да имплицира такве посљедице.
Дакле, иако се амандмани не тичу садржаја текста резолуције, они предупређују тумачење њеног духа у анти српском контексту.
И умјесто да такво „ојачање“ резолуције, такво њено цивилизацијско проширење подрже сви, најприје они који се гласно за њу залажу, долазимо до парадокса да такве хумане и демократске напомене не пријају онима који туже над сребреничким злочином. Питамо се – зашто? Зашто ако намјера резолуције није оно што Спајић хоће да предупреди? Или намјере подржаваоца резолуције и нијесу баш толико цивилизоване и јасне?
