Пише: Борка Голубовић-Требјешанин
Постоје људи којих се увек радо сетимо. Једна од таквих особа, свакако, јесте глумица Радмила Савићевић, упамћена по својој непосредности, особеном хумору, ликовима мајки, бака, жена из народа. Управо у тој једноставности крије се њена тајна: како је успевала да нас насмеје, разнежи. И подсети нас на људе које смо волели. Баш како је и говорила: „И две речи и пет реченица су велика улога, ако се доведу до перфекције. Не знам други пут.” Пленила је топлином, добротом, енергијом, природношћу.
Својим даром, непролазним улогама, које је само она могла тако спонтано да игра, оставила је неизбрисиви траг у историји српског глумишта. Чувена Мајка Вука, непревазиђена Жарка, легендарна Риска, непоновљива Госпођа министарка…
Помало и заборављена Радмила Савићевић рођена је као Радмила Миленковић 8. фебруара 1926. године у Крушевцу и ове године обележава се век од њеног рођења. Први сусрет са глумом имала је у основној школи, као Баба Сара у истоименој рецитацији. Рецитовањем и глумом наставила је да се бави у Соколском позоришту и у драмској секцији „Абрашевић”. За време Другог светског рата учествује у добротворним приредбама за заробљенике у немачким логорима.
Одгајана је у скромној породици, у дому у којем није било много чега у изобиљу. Ипак, према њеним сећањима, било је топлине и поверења. Њена самохрана мајка Цана подизала је сама троје деце и борила се да им обезбеди скроман живот. Управо из таквог детињства Радмила Савићевић понела је разумевање за човека: његове слабости, упорност, тиху снагу која му не да поклекне пред изазовима стварности.
Године су пролазиле, позоришне даске смењивале су се са новим градовима, представама и улогама. Крушевац јој је дао почетак, Ниш уметничко сазревање, а Београд широку публику и популарност. Иза њеног успеха стајали су рад, дисциплина и године посвећености. „Три града су ми у животу значила све: родни Крушевац, са свим љубавима и почецима, где сам прошла кроз највећу глумачку школу чика Боре Михаиловића, затим Ниш, где сам уметнички сазрела и провела најлепше године, и Београд, у који сам дошла да покажем шта знам”, говорила је Радмила Савићевић.
Знала је да се велика глума не ствара само пред публиком, већ и у тишини, далеко од аплауза и светла рефлектора. Глумила је у чувеном „Ђиду”, првој одржаној позоришној представи у ослобођеном Крушевцу 1945. године, коју су извели чланови аматерског позоришта и Друге пролетерске дивизије.
Била је у раној младости и учесник велике радне акције брања кукуруза у Војводини, где је лично организовала и предводила омладинску групу која ће исте године крушевачкој публици подарити другу послератну представу „Мисија мистер Перкинса у земљи бољшевика”.
Раног пролећа 1946. године постала је стални члан Окружног (градског) позоришта у Крушевцу. Првог маја дебитује у првој представи новооснованог позоришта: „Родитељски дом” Валентина Катајева, тумачећи лик Марије Мартинове у адаптираној кафани „Касина”.
Моја генерација, сећала се Рада Савићевић, није бирала позоришну уметност као професију. Све је дошло спонтано. На пример, радила сам из задовољства. Био је то мој провод, моја забава, дружење.
За осам сезона, од 1946. до 1954. године одиграла је готово 70 улога у домаћем и страном драмском репертоару. Mеђу њима и у комедији „Породица Бло” коју је написала глумица Љубинка Бобић. Ангажман у Народном позоришту у Нишу уследио је после представе „Кола мудрости, двоја лудости” Александра Островског, али ју је комитет партије вратио у родни Крушевац уз образложење: „Зашто би Рада забављала Нишлије кад може и наше.”
Године 1955. постаје члан Народног позоришта у Нишу. До 1970. остварује више од 50 улога у богатом драмском репертоару нишког Народног позоришта.
Те сезоне постаје члан Београдског драмског позоришта-сцена на Црвеном крсту, где је дочекала заслужену пензију, у коју одлази 1. априла 1986. са пуним радним стажом. Последња позоришна улога у богатој позоришној каријери, пред одлазак у пензију, била је Видосава Пајковић у представи „Полтрон” по тексту Синише Павића, у режији Александра Ђорђевића. Њена каријера није се завршила одласком у пензију. Доживела је и златни јубилеј: пола века на сцени.
У матичном Београдском драмском позоришту остварила је цео спектар улога. Исто тако, радо је била гост и у Југословенском драмском позоришту где је играла Анђу у „Сумњивом лицу” у режији Николе Симића. У Атељеу 212 тумачила је Иконију, власницу приватне кафане „Шарган” као алтернација Мири Бањац у представи „Чудо у Шаргану” у режији Мире Траиловић.
Њена животна позоришна улога, сматрају поклоници театра, била је Тетка Дока у „Зони Замфировој”. Доку је у Крушевцу премијерно играла чак четири пута, у режији Мирослава Петровића, Мије Наупарца и Борисава Михаиловића, 1946, 1948, 1949. и 1952. године. У Нишу је исто тако за ову улогу 1963. године добила Октобарску награду града Ниша. У Савременом позоришту, садашњем Београдском драмском позоришту у овој улози наступа 1970. године уз Миливоја Живановића, који је играо Хаџи Замфира, док су Манета и Зону тумачили Драган Лаковић и Љиљана Лашић.
Посебно је волела Радмила Савићевић и своју јунакињу Живку Поповић у представи „Госпођа министарка”. У родном Крушевцу премијерно је играла два пута: 1946. и 1948. у режији Боре Михаиловића. У Нишу такође у два наврата, у режији Александра Аце Ђорђевића и Душана Родића, после чега се писало: „Пронађена је Госпођа министарка.” Због те улоге се, бележе хроничари, 1969. године нашла на листи кандидата за народног посланика. Премијерно је игра и у Шабачком народном позоришту у режији Александра Саше Гловацког и у Београдском драмском у режији Александра Огњановића. Маштала је у једном тренутку да каријеру настави у Сарајеву, али када јој је Меша Селимовић, директор Сарајевског народног позоришта, понудио ангажман, она је одбила. Била је позната и као глумица у Молијеровим комадима, као Ана у „Васи Железновој” Максима Горког и као Сарка у Нушићевој „Ожалошћеној породици”.
Доласком у Београд, поред позоришта осваја и телевизију, филм, радио и естраду. Прву главну улогу на телевизији добија 1969. године као Живка Штрба у серији „Самци” Гордана Михића. Врло брзо стиче огромну популарност. Донела јој је низ антологијских улога: Мајка Вука y „Позориштy у кући”, Виолета Крушка y „Камионџијама”, Шурдина баба Савка y „Врућем ветру”, Баба Томанија у серији „Бабино унуче”, Живадинка Жарка Шијаковић y „Бољем животy”, Ристана Риска Голубовић y „Срећним људима”.
За свој, више од пола века дуг, уметнички рад добила је бројне награде и признања: Орден рада са златним венцем, две Октобарске награде града Ниша (за улогу Бригитке у „Премијери на прагу” 1959. и за улогу Доке у „Зони Замфировој” 1963), Октобарску плакету Београда, Повељу града Крушевца, награду за животно дело „Златна кацига” у Крушевцу 1997. године, Нушићеву награду за животно дело глумцу комичару на фестивалу „Нушићеви дани” у Смедереву 1995. године, награду „Ћуран” у Јагодини 1989. за улогу Видосаве Пајковић у представи „Полтрон”, више награда на Сусретима професионалних позоришта Србије – „Јоаким Вујић”, као и поменуте Оскаре популарности. Њен лик се налази и на поштанској марки у оквиру серије „Великани српског глумишта”.
О њеном животу и раду сведочи и књига „Радмила Савићевић – Прва и последња”.
Била је удата за глумца Божидара Божу Савићевића. Упокојила се 8. новембра 2001. године. Почива на Новом гробљу у Београду, у Алеји заслужних грађана.
Извор: Магазин Политика
