Приредила: Лана Остојић
Нова сезона „Дијалошке трибине“ отворена је промоцијом књиге Дејана Ж. Дашића „Напуштање вјековних огњишта“ у којој се говори о прогону Срба са Косова и Метохије.
О књизи су говорили лектор и коректор, професор Весна Јосиповић, професор Олга Дабовић Кликовац и протојереј-ставрофор Гојко Перовић, рецензент.
Професор Весна Јосиповић надахнуто је говорила о овом емотивном и истинитом дјелу:
„Напушање вјековних огњишта је лирски интониран текст емотивног колорита, истинит и фактима богат и поливалентан текст. Перу је овдје диктирало срце, јер је аутор непосредни учесник догађаја. Пише биографију своју, али и свог народа српског, пише да остане траг у времену о прогонима недужних и невиних. Трагедије прогонима недужних и невиних трају вијековима. Са вјековних огњишта градацијски представљене убиствима, мучењима, рушењима светиња и скрнављеним горбовима. Сачувао је Дашић овом књигом за вијек и вијекова од заборава свој град Пећ и свој народ српски. Што се не запише, губи у времену свој ехо. Дејан је и епским и лирским пјесмама разбијао тешке и тмурне чињенице. Мозаична, мултижанровска и полифона структура овог дјела примјер је прави хипер текста. Према предмету описивања можемо дјело сврстати у историјско дјело- роман, а према идејном и емоционалном ставу у снажан и богат хуманистичким идејама текст. Фрагментарна структура доприноси бројним, вишеструким значењима спајајући књижевност и фотографију. Знајући да слика говори више од хиљаду ријечи, његова свака страница је роман у малом. Свака ријеч и реченица и дискурс овог потресног, истинитог дјела је прича за себе. Сагледавајући властитим очима дубље и трагичније, он сагледава прогон Срба из Пећи. Наратор је уједно и главни лик, Дејан Дашић, али и сви недужни људи, жене и дјеца, Срби који су протјерани са својих вјековних огњДишта. Дашић евоцира успомене на срећно дјетињсво у Пећи, одрастање, а све кроз преплитање књижевних жанрова и увођење других умјетности. Писац нам хронолошки ређа догађаје – даје нам опис града Пећи, географске, демографске и историјске податке. Сеже до Боја на Косову, документује све фотографијама које повећавају вјеродостојност овог дјела, срећом обавијених дана до 1997. Тада се пакао премјешта на Косово и Метохију- мученичке смрти, бомбардовање аутобуса, убијање дјеце, жена. Једину свијетлу тачку, искру и лучу у тами Дашић је видио у лику нашег блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија који је помагао живима, а мртве голим рукама сахрањивао и сакупљао кости наших страдалника“- навела је Весна Јосиповић.
Професор Олга Дабовић Кликовац је истакла да је ова књига иновативан дјелић историје и „једно узбудљиво путовање ријечју и сликом кроз своје вријеме и простор. Искрено, интимно, одважно и одговорно пред Богом и народом.“
Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, рецензент књиге рекао је да књига представља помјаник оних који су се упокојили на правди Бога, оних који су се борили и нису узмицали, али и оних који су пред силом јачом од себе узмакли што није израз кукавичлука, него потврда Његошевих ријечи :
Што се не хће у ланце везати,
То се збјежа у ове планине
Да гинемо и крв проливамо,
Да јуначки аманет чувамо,
Дивно име и свету свободу…
„Читајући Дејанову књигу и гледајући косовска страдања нашега народа постаје ми јасно која је дубина тога распећа. Митрополит Амфилохије је стално говрио о Аврамовом распећу, јер та ријеч напусти земљу својих отаца, остави све што знаш о себи до сада- и земљу, и људе и обичаје, искорачи у потпуно непознато .Каже Бог Авраму, остави све то и пођи у земљу коју ћу ти тек показати. Ту се показује та вјера у Бога, кад искорачиш у непознато.
Читајте ову књигу, ту је помјеник страдалих, помјеник оних који се не предају и што је рекао на једној трибини, један записани у овој књизи, мој пријатељ доктор Владан Бојић: Кад на српском језику хоћете да кажете да нема предаје , кад на српском језику хоћете да кажете да не одустајете од нечега то се каже „Косово“- закључио је отац Гојко Перовић.
