Тога дана време је било енглеско. И било је и није било хладно. И падала је киша, и није. Ветра није било, иако је дувало. Небом се вукла бледа мрља коју медитерански мегаломани зову сунцем и за коју се на Континенту тврди да је округло, жуто и врело. Под њим је све изгледало делимично. Делимично јасно и нејасно, видљиво и невидљиво, лепо и ружно. И људи су изгледали као генетички експерименат на пола пута између успеха и неуспеха; ни сасвим мртви, ни потпуно живи. Изашао сам из куће између један и два. Нисам био одевен ни добро ни рђаво. Нисам се осећао најбоље али ми ни лоше није било.
Све, дакле, као што је ред у земљи која је измислила компромис да би под његовом заштитом неговала своје једностраности, крајности и непомирљивости.
Датум настанка компромиса није познат. Тврди се да је човек златна средина између божанства и животиње, и да је то први успели компромис из којег су произашли сви остали. Како су Енглези настали, нешто је јасније: као симбиотички компромис непријатељских племена која су прелазила Канал, течни кормпромис између мора и реке. Енглеска историја и сама је компромис између жудње да се у њој уопште не буде, и нужде да се њоме влада. Геополитички између воде и копна, Британце је срце вукло водама Запада, разум земљама Истока, а остали су на средини – у води, но близу копна.
…..
Начелно, компромис означава средње решење од два могућа и махом боља. Равнотежу између крајњих могућности и ограничених услова да се оне постигну. У историји је то покушај да се побеђена страна задовољи осећањем да јој није отето све што се могло. У философији је то често истина која најбезболније уједињује све наше зблуде, а у науци начин да се од неке загонетке направи одгонетка која ће опет једном постати загонетна. Али, ма како бибилијски презирали копромисе, због којих ништа није ни вруће ни хладно, већ је све отужно млако, без њих цивилизован живот није могућ. Без извенсих компромса ни улицом не бисмо могли проћи. Сви би, наиме, држали да је улица само њихова.
…..
Компромис, као и сваки хибрид, саздан од разних па и противречних тенденција, никад, наравно, не изгледа нарочито привлачно. Нипошто лепо као чисти облици крајности, од којих је, силом прилика и разума, склопљен. Напротив, често изгледа наказно, као недоношче својих крајности. Али, погледамо ли историју, видећмо парадокс: ружно је све што је од лепих, чистих крајности саздано, а ружни компромиси чине њен лепши део.
Да, неугледни, наказни, ружни компромиси. А од историје се не иште да буде лепа него подношљива.
Борислав Пекић
Извор: Сродство по избору
