Обично кад се помињу неки романи о тоталитарној будућности мисли се на Орвела и Хакслија. Мало ко помиње и култни најконтраверзнији роман америчке књижевности, самим тим и свјетске, битника Вилијама Бароуза“Голи ручак“. Роман почиње безазлено, Бароуз, као у некој врсти предговора описује његов живот зависника о хероину и осталих опијумских деривата. Како се скинуо са истих после дугог овисничког стажа.
Послије тога слиједи збркана, наизглед неповезана прича. Као нека врста кошмарног сна. Врло је тешко одржати пажњу на роману у добром дијелу. Зато служе нецензурисани ексциплитни сексуални морбидни описи, као нека врста асоцијација из разних периода пишчевог живота, представљених у виду индивидуалног и колективног несвјесног. Због ових садржаја књига, која се појавила 1959. године била је забрањена до 1966.
У вријеме кад је настала педесетих, били су актуелна тајног испитивања лсд на људима. Вјеровало се у велики потенцијал нове дроге. Тако се и овдје појављује испробавање дејства дрога на људима. Довођење у стање сличних шизофренији под дејством истих. Нејасно се описују муслимани у роману, али су доста присутни. Као нека врста предвиђања тероризма, мигрантске кризе. Не мислим да је ислам сам по себи везан за ове појаве. Тих година то, уопште није било актуелно. Говори се о асоцијативном мијешању разних народа и раса. Помињу се и непостојеће државе као “Интерзона“. Ова ситуација са овом , , државом“подсјећа на данашње вријеме пандемије. Јер, насупрот назови уређеним државама, постоје и друге варварске. Ово личи на дијељење људи на вакцинисане и невакцинисане. Баш се и вируси помињу у књизи као врста паразита, који не може опстати сам од себе, него му је потребно да би живио, да буде присутан у другом организму.
Књига је мрачна, готово да нема ниједног свијетлог мјеста у њој. До дубина оголијева људску скривену тамну природу.
Сам наслов “Голи ручак“, треба да укаже да никад не знамо шта ћемо наћи у себи, другоме, свијету. Шта ће нам се наћи на виљушци кад је принесемо устима. Ко није навикао на сличан вид литературе, треба да размисли прије читања. Критика је поред опсцености наводила и ту лошу страну мрачност романа. Многим младим људима Бароузове књиге су биле омиљене током одрастања управо због нецензурисаног говора, али то у суштини служи да би се прикрио дубљи смисао, као и да би се указало на ту архетипску тешку страну људске личности.
Милош Лалатовић