Пише: Борис Постников
Читаву ову тек започету, двиједвадесетпету, славит ћемо 1100 година од оснутка Хрватског Краљевства. Споменицима и научним скуповима, бистама и светим мисама, симпозијима и ораторијима, документарним и цртаним филмовима обиљежит ће се округла обљетница крунидбе краља Томислава: сама есенција хрватске мисли, стваралаштва и вјере окупит ће се тако око догађаја који не само што се није збио наводне 925. године, него се није збио уопће. Крунисање Томислава, наиме, озбиљна је хисториографија одавно у недостатку повијесних доказа одбацила као типични 19-вјековни романтичарски мит.
На тај фантастични сан из периода националног буђења, међутим, хрватска ће држава сада утући неке сасвим стварне и нимало мале новце. Око мита окупља се зато елита: под високим покровитељством Владе, уз посебан ангажман министарстава културе и знаности, у сомнамбулној прослави судјеловат ће све важније институције, на потезу од Хрватске бискупске конференције, преко водећих галерија и музеја, филозофских факултета и повијесних института, националних казалишта и Лексикографског завода па све до неизбјежног ХАЗУ-а. Има смисла, ваљда: кад већ славимо непостојећег краља, зашто не бисмо отишли у краљност?
А има и краљње добрих разлога. Иза великог обиљежавања годишњице ничега већ је сложно стала домаћа политика. На завршном засједању претходног сазива Сабора, у марту прошле године, све су присутне заступнице и заступници тако гласали за проглашење 2025. службеном годишњицом Томиславове крунидбе, уз попратни културно-религиозни програм који с тим иде. На гласању се није појавила тек неколицина љевијих представника, али су руке зато спремно подигли и ХДЗ-овци и СДП-овци, и социјалдемократи и демокршћани, и ХСЛС-овци и Мостовци, и представници националних мањина и домовинскопокреташи.
Није помогло то што је тадашња заступница Катарина Пеовић уочи гласања за говорницом одржала предавање о основама националне идеологије, подсјетивши да је прича о континуитету хрватске повијести, као и толике сличне, измишљотина из претпрошлог вијека. Још су мање значили трезвени медијски коментари попут онога Јурице Павичића, који је у Јутарњем листу педантно побројао како су се различите идеологије – од хрватске до југославенске, од католичке до комунистичке – кроз прошлост гребале о лик Томислава, односно оно што о њему знамо из оскудних повијесних извора. Узимале би свака себи дио који им се свидио: хрватски домољуби доказ о средњовјековним темељима нације, југославенски идеолози чињеницу да је Томислав војевао против непријатеља заједно с браћом Србима, па је зато и било могуће да онај његов споменик преко пута загребачког жељезничког колодвора замисле католички фратри двадесетих, а подигну Титови комунисти четрдесетих.
Ништа од свега тога међутим није помогло, јер мит о крунидби краља Томислава, око кога се тако спремно окупила домаћа елита, ионако није простор утемељене расправе, него имагинарног свехрватског заједништва. Он тако данас функционира искључиво као уводно поглавље колективне фантазије о трајној, непрекинутој и правоцртној повијести Хрвата: фантазије која је лишена било каквог повијесног контекста, страних владара и монархија, народних савеза и међународног мелтинга, панславенског илирског покрета и, нарочито, раздобља двије југославенске државе. Укратко, функционира као приповијест у жанру магијског надреализма: нешто као 1100 година хрватске самоће.
А тамо гдје факти и аргументи не помажу, преостаје провјерити како је точно приповијест почела и тко нам је заправо приповиједа. Тек на том мјесту прича постаје заиста занимљива. Обиљежавање 1100. годишњице једне параповијесне измишљотине иницирале су наиме двије организације: Матица хрватска, која под управом Мире Гаврана посљедњих година опсесивно штанца бесмислице попут нацрта излишног Закона о језику или подједнако излишне „Изјаве о прошлости и будућности наше домовине“, а поред Матице још и нешто што се назива Дружбом Браће Хрватскога Змаја. Штовише: баш је на иницијативу дотичне дружбе још 1925. године, за вријеме прве Југославије, одржана велика прослава 1000. обљетнице непостојеће Томиславове крунидбе.
Већ дуље од стољећа – прецизније, од 1905. године – с Хрватским Змајем дружбују дакле хрватска браћа и понека хрватска сестра, а у пракси то изгледа тако да по себи вјешају црвено-бијело-плаве ленте, измишљају грбове, чувају печате, бирају свога Великог мештра, броје године према посебном „змајском календару“ – управо смо, за радознале, ступили у 617. „змајску годину“ – и опћенито дјелују негдје у зони између масонске пародије и масовне партије Dungeons & Dragonsa. Или барем тако изгледа док не провјерите попис садашњих и бивших чланова, на којем су и имена Фрање Туђмана а.к.а. Змаја од Хрватске, Алојзија Степинца, међу браћом познатијег као Змај од Бакачеве куле, Фрање Кухарића илитига Змаја Каптолског Трећег, па онда још и Отона Ивековића, Вјекослава Клаића, Анте Трумбића, Ивана пл. Зајца, све до неких новијих змајева попут Милана Бандића или Дамира Бораса.
Пробрано друштванце, нема шта, а све их је везала тежња према – каже службена интернетска страница – „чувању и обнављању хрватске културне и повијесне баштине“. На истој ћете страници дознати и да су змајева браћа били прва хрватска удруга коју је 1946. забранила нова југославенска комунистичка власт, што је додуше само мало љепши начин да се каже како их није забранила она претходна, ендехазијска.
Напротив: у доба Павелићеве кољачке сатрапије институционално су били уздигнути у ранг државне установе, а чланарину је плаћао лијеп број високопозиционираних усташа. Таква организација сада планира читав низ програма за 1100. годишњицу Хрватскога Краљевства: од подизања брончаног споменика „Долазак Хрвата на Јадран“ покрај аутоцесте А1, који ће „својим димензијама омогућити да буде јако добро видљив“, преко преименовања исте те А-јединице према краљу Томиславу, затим знанствених скупова и игроказа у вртићима, ходочашћа и пучких миса, пригодних маркица и новчаница, спомен-плоча и кипова, па све до пројекта под називом „1100 разлога за трудноћу, пород и родитељство“ који наглашава – провјерите ако ми не вјерујете, и сâм сам ево трипут провјеравао – „повезаност између змајева, трудноће, порода и родитељства“. Ако вам све ово звучи као лоша змајебанција, само се сјетите милијуна еура које ће држава потрошити како би подигла јако добро видљив споменик покрај Аутоцесте краља Томислава, организирала све те дјечје представе, свете мисе и конференције те повезала змајеве с родиљама. Можда и јесте змајебанција – другим ријечима – али очито иде наш рачун.
Небојша Поповић: „Учинимо Европу поново великом“ – Мађарска је спремна за предсједавање ЕУ
А док на рачун чекамо – точан буџет обиљежавања 1100. годишњице још нам није познат – већ према првим информацијама да се наслутити како ће се новци уствари трошити. Испод наслага празноговора о тисућљетној хрватској повијести и културној баштини, испод панполитичког консензуса и домољубног заноса већ се наиме у првим обрисима помаља много баналнија и једноставнија мрежа приватних веза, односа и интереса. На оној саборској расправи, рецимо, с хадезеовског крила сабора ритам је ударао Андро Крстуловић Опара, згражајући се над политизацијом полемике и хвалећи Дружбу Браће Хрватскога Змаја као угледну удругу која никада није имала везе с политиком, али је притом заборавио споменути да је веза с политиком управо он сâм: међу браћом и њиховим змајевима Опара је познатији Змај Сплитски Четврти, прочелник сплитског Змајског стола, што значи да је у парламенту напросто заговарао новчане интересе властите удруге.
У граду Опариног Змајског стола, надаље, овогодишње ће Сплитско љето отворити праизведба ораторија посевећеног крунидби краља Томислава о којој за сада не знамо сувише: тек да је, према ријечима организатора, у питању „јако захтјеван и скуп пројект“ и да би свој хонорар требао наплатити аутор либрета, цијењени хрватски књижевник Миро Гавран, предсједник исте оне Матице хрватске на чију су иницијативу осигурана јавна средства за овај и сличне скупе и захтјевне пројекте.
Напосљетку, најагилнији је промотор овогодишње цјелогодишње прославе Министарство културе и медија под управом Нине Обуљен Коржинек, а прелистате ли изнова попис чланова Дружбе Браће Хрватскога Змаја тамо ћете наићи и на име њеног оца, некада истакнутог ХДЗ-овца: Никола Обуљен алиас Змај Лападски Други – Ћаћа Хрватскога Змаја, рекло би се – међу ријетким је припадницима Змајског Ареопага, посебног тијела заслужних почасних чланова, гдје су му претходници били такви хрватски одличници као што су Славко Кватерник, некадашњи доглавник усташког покрета, и Милан Мазлер, први заповједник Павелићеве полиције.
Да скратимо: ништа нам заправо ново неће донијети велика обљетница Хрватскога Краљевства, ништа што већ нисмо гледали кроз посљедњих тридесет и кусур – пардон, хиљаду и сто – година. Домољубна патетика и пасатистичка естетика, јефтина митоманија и псеудоповијесна бижутерија, велике ријечи и ситни лични интереси, свехрватско заједништво и неизбјежни привјесак кољачког усташлука. Ако је нешто ипак другачије, онда су то досад неистражена пространства лудила у којем се читав овај циркус одвија, па из 2025. равно у средњи вијек сада, ево, путујемо на крилима Хрватских Змајева. Вежите се, дакле, полијећемо. Сретна нам свима 617. змајска година.
Извор: Портал Новости
