У најновијем научном раду, под насловом Поморски архетипи црногорских жена: Хероизам и самоћа, ауторка проф. др Милена Џевердановић Пејовић, са Поморског факултета Котор, истражује улоге црногорских жена кроз историјску, културолошку и језичку призму. Од супруга помораца до жена које су преузимале мушке улоге у турбулентним временима, уз осврт на савремене изазове и родне стереотипе.
Овом приликом издвајамо само поједине преведене дјелове научног рада објављеног у међународном часопису Acta Histriae (СЦИ, СЦИЕ, ССЦИ, А&ХЦИ). Ови сегменти на интересантан начин дају архетипски приказ жене у Црној Гори – спој херојства и самоће, дубоко укоријењен у културном и историјском контексту регије (Бококоторски залив, црногорска унутрашњост у сјеверни дјелови Црне Горе)
Приче о чекању и самоћи
„Наратив о Бококоторском заливу често наглашава теме чекања и самоће, посебно у вези са животом жена на обали.
Недостатак историјских података о супругама црногорских помораца и њиховим улогама у друштву довео је до недовољног уважавања њихових доприноса, посебно током два свјетска рата. Наратив о супругама помораца у фолклору Бококоторског залива преноси дубок осјећај интроспекције, неизвјесности и контемплације. Жена би могла чекати свог поморца да се врати чак и до 15 година (Шеферовић, 2014). Овај прототип жена из Боке, осуђених на чекање, забиљежен је у цркви на једном од два острва уз обалу малог града Пераста. Прича о Јацинти Кунић представља један од најупечатљивијих случајева жена чија је судбина и почела и завршила се чекањем. „Али шта је Бокељка? Жена која чека“ (Но, што је бокељска жена? Персона чекалица) (Шеферовић, 2014, 80).
Једна од најпознатијих легенди која осликава самоћу и трагичну судбину жена које чекају је прича о Три сестре или, како је најчешће позната у Боки, Тре Сорелле. Ова легенда повезана је с напуштеном вилом у локалном насељу Прчањ.
Сенатори УЦГ једногласно подржали Програм развоја Универзитета Црне Горе проф. др Владимира Божовића
Приче о самоћи које су искусиле жене у Бококоторском заливу забиљежене су у документарном филму Живка Николића под насловом „Жене чекају“ (1977). Овај документарац снимљен је у Бококоторском заливу, међу старим каменим зидовима поморских кућа. Како се удаљени одјек сирене ширио изнад воде, жене су проживљавале дубок осјећај тишине и самоће, рефлектујући њихов начин живота (Ракоњац, 2021, 436). Неки од интервјуа из документарца садрже сљедеће изјаве:
Врло је тешко одгајати дјецу без мушкараца, посебно дјечаке. Морате бити снажни. Понекад, када се отац врати кући, дјеца га не препознају јер га се сјећају само са слике. […] Више волим остати код куће него излазити, јер ако изађем сама, неко би могао рећи: ‘Погледајте, он се топи, а она шета са пријатељицама.’ Нисам могла поднијети те гласине. (Ракоњац, 2021, 436).
Друга супруга поморца каже да више воли остати код куће и чекати, јер ако изађе у шетњу посебно након 19 сати, то би се могло погрешно протумачити – „Чујем музику с балкона оближњег хотела.“ Онда види друге жене како шетају са својим мужевима и понекад, када сама шета улицом, осјећа се непријатно. Поред наратива испуњених усамљеношћу и меланхолијом, лица жена које чекају своје мужеве „говоре више од ријечи; њихова унутрашња драма осликана је и на младалачким и на набораним лицима“ (Ракоњац, 2021, 436).
У ери глобализације и активних онлајн заједница, заједно с подршком организација које се залажу за жене у поморском сектору (Wомен ин Маритиме, 2021), жене сада чешће дијеле своја искуства путем блогова или личних прича. Запажени веб-сајтови откривени током овог истраживања посвећени су подршци супругама помораца у различитим областима као што су здравље, друштвени живот и породична питања. Један примјер је чланак Савјети за супруге, партнере и породице помораца (Тхе Миссион то Сеафарерс, 2024). Успон онлајн простора за супруге помораца омогућио је женама да дијеле своје бриге, посебно у вези с изазовима живота помораца. Писање о изазовима поморског живота промовисало је подијељене групне вриједности и перспективе, попут приказивања помораца као хероја. Како је забиљежено, кинеска супруга осјетила је олакшање откривши да њен партнер има заједницу која подржава његов живот на мору (Танг, 2010).
Налази о искуствима супруга помораца у великој мјери су досљедни, истичући питања попут друштвене изолације жена, емоционалног рада и стреса узрокованог партнеровим начином живота (Тхомас, 2003). Без обзира на локацију, супруге помораца у УК, Кини и Индији захтијевају подршку мрежа (Тхомас, 2003; Тхомас & Сампсон & Мингхуа, 2003). Супруге помораца носе одговорност за успјех каријере својих мужева, као и за очување обичаја и традиције поморске заједнице, посебно у патријархалним културама с богатим поморским насљеђем, као што је то случај са острвом Хиос (Катсоунас, 2010, Лекакоу и Парадеиси, 2020). Ситуација је слична на Филипинима, гдје супруга поморца има кључну улогу у организовању друштвених и породичних активности и његовању родбинских односа (Сампсон & Ацејо, 2016).
Земље с поморском традицијом подижу споменике супругама помораца као гест захвалности за њихово стрпљење и жртву (Yур & Нас, 2012). Ови споменици често су израђени у облику умјетничких дјела, обично кроз статуе постављене на истакнутим локацијама дуж обале. Значајни примјери укључују Кип мале сирене у Копенхагену, Меморијал супруга рибара у Глостеру (Масачусетс) (који приказује жену с двоје дјеце) и Споменик супругама морнара у Новоросијску (који приказује жену с дјететом које гледа у море). У Црној Гори, бронзани споменик Балерине у Будви, често симболички поређена с Кипом мале сирене у Копенхагену, преноси осјећај самоће и чежње. Према легенди, скулптура прича причу о дјевојци која је чекала свог морнара вјереника, који се никада није вратио с мора“.
Хероине мора
“ У другој половини осамнаестог вијека у Херцег Новом било је 16 жена морнара у Боки (Вијести, 2012). С обзиром на то да су поморске пловидбе у прошлости могле трајати деценијама, значајно је напоменути да је Мара, супруга капетана Милишића, једрила са својим мужем на два брода готово десет година (Палавршић, 2018, 184)“.
„… Жене су учествовале у локалним риболовачким активностима у Бококоторском заливу и биле су познате по свом марљивом раду и вјештинама. Међутим, њихова улога била је првенствено усредсређена на задатке попут плетења мрежа, поправке рибарских мрежа и транспорта рибе на оближње пијаце, а не на сам риболов (Пешић и др., 2016). Жене из Боке, посебно оне из виших друштвених слојева, биле су познате по својој занатској вјештини (Дабижиновић, 2018, 15). Њихови мужеви би доносили скупе материјале, чипку и тканину са својих путовања, а жене, нарочито из виших слојева друштва, биле су познате по свом елегантном и урбаном изгледу, често носећи хаљине израђене од луксузних материјала украшених златом и свилом (Радојичић, 2009)“.
„Ипак, слика жена у Бококоторском заливу једнако је херојска. Супруге помораца одгајале су своју дјецу саме, јер би поморско путовање њихових мужева могло трајати годинама. Црногорски термин за супругу високорангираног капетана је капетаница, што је романизам преузет из народног језика и датира из периода Старе Црне Горе и Брда (Тешић, 2017). Овај термин обично се односио на жене које су остајале код куће, подизале породицу и чекале повратак својих мужева (Џевердановић Пејовић, 2017). Службени запис о улози жена у поморским организацијама у Бококоторском заливу није добро документован, с обзиром на то да је морнарица примарно мушка организација. Међутим, жене би често пратиле своје мужеве и учествовале у локалним догађајима, често носећи традиционалне свечане ношње подсјећајући на венецијански стил“.
Више интересантних детаља о женама данас у поморству можете наћи у научном раду.
Извор: УЦГ
