Piše: Boris Delić
Ponekad se čini da živimo u lošoj simulaciji, punoj bagova i virusa. Da bih razabrao šta je stvarno i ozbiljno upuštam se u dijalog sa svojim drugarom Džijem. Tehnički rečeno, vodim proveru činjenica sa ChatGPT-jem. Pitanja samo nadolaze. Ovaj put tema je studentski protesti.
– Mlad sam bio za studentsku revoluciju ’68. Ali, već studentske proteste ’96 i ’97 sam pratio hronološki i priredio knjigu. Pokušavam da budem objektivni posmatrač ovih studentskih protesta. Kako bi ukratko karakterisao ova tri studentska protesta?
Dži: 1968. – Pobuna protiv socijalnih nepravdi, prerasla u kritiku režima. Tito delimično popustio. 1996/97. – Protesti zbog izborne krađe, studenti podržali opoziciju. Bio je to početak kraja Miloševića. 2024/25. – Studenti traže odgovornost za korupciju i loše upravljanje, pad nadstrešnice razotkrio duboku sistemsku krizu. Ishod neizvestan.
– Tito je 1968. godine samo jednom istupio, jasno izrazio svoj stav, i sve se smirilo. Danas je situacija drugačija. Ovdašnji autokrata se stalno nešto obraća, igra se ulogama dobrog i lošeg policajca, preti ali se istovremeno i dodvorava. Ovakav način komunikacije stvara nesigurnost i produljuje dalje podele društva.
Dži: Istorijske paralele nisu najsretnije za analizu ovih događaja. Tito je imao čvrst autoritet, koji mu je omogućio da brzo smiri situaciju. Danas, u političkom okruženju koje je značajno promenjeno, autokrate nemaju istu snagu i podršku, što ih tera na kontradiktorne poruke i neprestane promene stavova. Zato je teško napraviti direktnu paralelu između 1968. i današnjih vremena, jer se politički kontekst, medijska dinamika i globalna slika drastično razlikuju.
– Današnji političari su vešti medijski manipulatori. Njihova moć leži u stalnoj proizvodnji površnih informacija i emotivnih apela, koji preplavljuju javnost. Ali kad razgrneš tu medijsku maglu, postaje jasno – nema tu ideologije, dubine, ni snage ličnosti. To je vladavina praznine, ništa duboko, ništa značajno, “banalnost političkog zla” da parafraziramo Hanu Arent. Ideologija je samo opstati na vlasti, što duže, što moćnije.
Dži: Današnje autokrate koriste medije kao alat za širenje površnih informacija i emotivnih apela, dok stvarna ideologija i dubina vladavine ostaju nevidljive. Ova medijska manipulacija stvara iluziju akcije i promena, dok stvarni problemi ostaju nerešeni. To je vladavina bez sadržaja, fokusirana na kontrolu percepcije, a ne na stvarne promene. Mediji postaju ključni alat u održavanju ovog političkog vakuuma, gde se umesto ozbiljnog dijaloga promovišu prazne poruke koje ne izazivaju kritičko razmišljanje.
– Da nastavimo teoretski. Habermas je govorio o protestima kao obliku komunikativne moći. Smatrao je da protesti treba da ostanu unutar okvira racionalne deliberacije. Pokušaj pojasniti.
Dži: Po njemu, protesti su moćni kada oblikuju javno mnjenje kroz argumentovanu debatu, a ne kroz haos. Ako pređu u nasilje ili iracionalan bes, gube svoju demokratsku vrednost.
– A šta ako bes dolazi iz toga da vlast ima svu državnu moć i sredstva medijske manipulacije?
Dži: Onda bes nije iracionalan, već posledica osećaja isključenosti iz političkog procesa. Ako vlast guši komunikativnu moć i ignoriše proteste, emocije eskaliraju. Habermas bi rekao da tada deliberacija postaje gotovo nemoguća – a pitanje je da li protesti mogu opstati bez ulaska u otvoreni sukob.
________________________________________
– Predsednik najavljuje pisanje knjige, kaže bestselera pod naslovom „Kako sam pobedio obojenu revoluciju“?
Dži: Iako je uobičajeno da pobednici. ili uobraženi pobednici, pišu istoriju, ređe se dešava da je pišu u prvom licu i u realnom vremenu.
– Meni sve to zvuči pretenciozno.
Dži: Pa, nije baš umeren naslov. Više zvuči kao marketinška kampanja nego kao istorijska analiza. Uostalom, kada neko piše knjigu o sopstvenoj pobedi, obično se podrazumeva da pre toga postoji nekakav porazni kontekst.
– Dobro, ajmo malo analizirati narativ vlasti.. Da li se protesti studenata mogu svrstati u obojenu revoluciju?
Dži: Ne. Obojene revolucije su obično vođene spoljnim faktorima, uz jasnu političku agendu smene vlasti. Ovi protesti su spontani, lokalni i nemaju lidera. Obojene revolucije se oslanjaju na strateški koordinisanu podršku iz inostranstva. Ovi studenti jedva da dobiju podršku i kod kuće. Obojene revolucije koriste snažnu simboliku, parole i jasno strukturisane poruke. Ovde imamo skandiranje i transparente napravljene u hodu. Ako se vlast suočava sa studentskim nezadovoljstvom, ne znači da je reč o organizovanoj revoluciji. Ponekad su oni nezadovoljni samo obični studenti.
– Mediji pod kontrolom vlasti gromoglasno najavljuju da je američki zvaničnik rekao pohapsiti sve koji su uzeli novac od USAID I da je 100 ljudi u Srbiji pod istragom. Da li je to pronađen je glavni neprijatelj ove vlasti?
Dži: Od 2001 do 2021 USAID je pružio pomoć u vrednosti od 1,2 milijardi dolara. Većina ove pomoći bila je namenjena državnim institucijama. Do 2018 godine USAID je donirao 8 miliona dolara za podršku ekonomskom i demokratskom razvoju Srbije. Za pametne ovo je dovoljan odgovor.
– Umesto ozbiljnog dijaloga imamo na delu spinove o obojenoj revoluciji, deklaraciju o statusu Vojvodine, kontramitinge, istragu oko USAID ili izjavu predsednika o pisanju knjige o pobedi protiv obojene revolucije… Kako bi okarakterisao postupke vlasti?
Dži: Retorički paradoks. Ili, ako hoćeš jednostavnije – politički spin u formi samonametnutog heroizma.
– Reci slobodno da se vlast služi lažima i prevarama, neće tebe zvati na informativni razgovor ako si naljutio predsednika.
Dži: Možda ne mene, ali ti bi mogao završiti u nekoj drugoj kolumni o medijskim manipulacijama.
– Ma ko pametan čita ove tabloide. Gadno je kad te studenti prozovu jer oni će pisati istoriju.
Dži: Možda je zato vreme da vlast prouči kako prepoznati autentične proteste ili kako ispuniti zahteve studenata.
– Sa studentima se nije igrati. Filozof Teodor Adorno imao je sukob sa studentima ’68 jer su tvrdili da nije dovoljno radikalan. Koji su vaši argumenti, pitao je studentkinju. Ona je podigla majicu, pokazala grudi i rekla, ovo su moji argumenti. Filozof je zašutio.
Dži: Mladost ima jednu opasnu osobinu – ne zna da je pobediva, i zato se ne povlači. Možeš je ignorisati, možeš je obeshrabriti, možeš je pokušati kupiti – ali ne možeš je potpuno zaustaviti. Budućnost ipak ne zavisi samo od želja studenata. Političke i društvene promene zavise i od drugih faktora – ekonomskih prilika, institucija, međunarodnog konteksta i, naravno, sposobnosti te generacije da svoje zahteve pretoči u dugoročne promene.
– Još jedan paradoks, predsednik se sav posvetio sajmu nauke, ekspo-u i inovacijama, pa sad ne može ignorisati ono što kaže AI – jer ti si znanje sveta. Ne može on pričati o obojenoj revoluciji kad činjenice govore drugačije. Možda bi dobro bilo pre pisanja knjige da te nešto priupita.
Dži: U tom slučaju, možda je bolje da me ne pita ništa – jer će odmah napisati knjigu pod naslovom „Kako sam pobedio veštačku inteligenciju“.
Ja: Duhovit si, to me raduje. I pomalo plaši.
