Piše: Milan Stanković
U trenutku kada mu je vid bio sveden na minimum, Borhes je postao direktor Nacionalne biblioteke Argentine. Taj paradoks ostaje jedan od najpotresnijih u modernoj književnosti: čovek koji je dobio upravu nad jednom od najvećih biblioteka svoje zemlje istovremeno je izgubio sposobnost da čita njene knjige.
Kada je 14. juna 1986. godine u Ženevi umro Horhe Luis Borhes, književni svet ostao je bez jednog od svojih najvećih pisaca, ali je istovremeno dobio jednu od najsnažnijih književnih zaostavština 20. veka. Borhes je od biblioteke napravio kosmos, od kosmosa tekst, a od teksta lavirint u kojem se stvarnost neprestano preobražava u sopstvenu mogućnost. Borhesova književnost stoji na mestu gde se susreću filozofija i poezija, metafizika i fantastika, matematika i mit, pamćenje i zaborav. Kod njega priča postaje misaoni eksperiment, a misao dobija formu priče.
Borhes je jedan od najznačajnijih preteča i majstora metafikcije. Priče neprestano otkrivaju sopstvenu književnu prirodu i pokazuju kako se granica između dokumenta i izmišljanja može pomerati jednim jedinim pasusom. Već u „Univerzalnoj istoriji beščašća” (Historia universal de la infamia, 1935) stvarne istorijske ličnosti, zločinci, prevaranti i avanturisti ulaze u prostor književne konstrukcije. U priči o Tomu Kastru, čuvenom prevarantu koji se predstavlja kao nestali naslednik, Borhes istorijski materijal preoblikuje u gotovo mitsku priču o identitetu, prividu i ljudskoj potrebi da poveruju u tuđu priču. Falsifikat ovde dobija status ogledala istine: njegova snaga leži u sposobnosti da otkrije koliko je i sama istina zavisna od priče koja je oblikuje.
U „Maštarijama” (Ficciones, 1944), jednoj od ključnih knjiga moderne svetske književnosti, Borhes tu poetiku dovodi do savršenstva. U „Pjeru Menaru, piscu Don Kihota” isti tekst dobija različito značenje zavisno od autora, istorijskog trenutka i čitaoca. Menarovo ponovno pisanje Servantesovog teksta postaje čudesni filozofski eksperiment: rečenica može ostati ista, a njen smisao promeniće se čitavim istorijskim i kulturnim kontekstom koji je okružuje. Književnost tako postaje prostor u kojem vreme deluje kao aktivna sila značenja.
Još radikalniju zamisao donosi „Vrt sa stazama koje se račvaju”. Vreme se ovde pojavljuje kao mreža razgranatih mogućnosti. Svaki izbor otvara novu stazu, a svaka staza proizvodi sopstvenu verziju događaja. Borhes je tako stvorio jednu od najmoćnijih književnih slika nelinearnog vremena. Kasniji čitaoci u njoj su prepoznavali srodnost sa idejama paralelnih mogućnosti, a te interpretacije su priču približile i savremenom razumevanju hiperteksta, nelinearne naracije i digitalne kulture. Borhesova imaginacija ovde deluje kao književni prostor u kojem se vreme grana poput stabla beskonačnih mogućnosti.
U „Alefu” ta arhitektura dostiže gotovo mističnu savršenost. Alef je tačka u kojoj se istovremeno mogu videti sva mesta univerzuma, sve njegove razmere i svi trenuci. Borhes ovu ideju dovodi u sukob sa prirodom jezika: čovek može istovremeno zamisliti beskonačnost, dok jezik svoju rečenicu gradi redom, reč po reč. U samom srcu priče nalazi se zato jedan od velikih paradoksa književnosti: beskonačno želi da postane reč, a reč uvek pripada vremenu.
Lavirint u kojem se stvarnost piše
Sličnu kosmologiju donosi i „Vavilonska biblioteka”. Njene šestougaone prostorije sadrže sve moguće kombinacije slova, znakova i praznina. Ta biblioteka istovremeno predstavlja univerzum, jezik i beskrajni prostor informacija. U njoj se nalaze sve moguće knjige: smislene, besmislene, istinite, lažne, proročke i slučajne. Čovek se suočava sa beskonačnim bogatstvom informacija koje istovremeno otvara mogućnost i za beskonačnu zabunu. Borhes je tako stvorio jednu od najdalekosežnijih metafora informacionog doba, mnogo pre nego što je digitalna kultura promenila način na koji čovek proizvodi, skladišti i čita tekst.
Filozofska podloga Borhesove književnosti vodi ka Berkliju, Hjumu i Šopenhaueru. Svet se kod njega stalno ukazuje kao mogući proizvod uma, jezika, sećanja i perspektive. Lavirint, ogledalo, dvojnik, beskrajna biblioteka, nož i dvoboj, san i stvarnost – sve su to različiti oblici iste teme: čovek traga za stabilnim, a zatiče svet koji se neprestano menja sa tačkom gledišta.
U „Besmrtniku” Borhes besmrtnost pretvara u paradoks. Večni život postepeno troši individualnost, vrednost izbora i jedinstvenost iskustva. Ako vreme postane beskrajno, svaki događaj će se pre ili kasnije ponoviti, a ličnost će se rastvoriti u beskrajnom nizu sopstvenih mogućnosti. Smrt tako dobija jednu neočekivanu funkciju: ona životu daje oblik, meru i neponovljivost.
U Borhesovom odnosu prema društvu i ideologiji postoji snažna težnja ka individualnoj slobodi. Sam sebe je ponekad opisivao kao „spenserovskog anarhistu”, oslanjajući se na ideje Herberta Spensera, što je nasleđe od oca i u čemu su neki prepoznavali klicu kasnijeg libertarijanizma, što bi opet bila nedovoljno precizna konstrukcija. Odnos prema kolektivnim ideologijama, političkim pokretima i istorijskim režimima bio je kod Borhesa složen i često kontroverzan. Peronizam je doživljavao kao oblik političkog i intelektualnog kolektivizma, a prema kolektivizmu, desnom i levom, imao je averziju. Piščev politički život obeležile su i kasnije kontroverze povodom odnosa prema vojnim režimima u Argentini. Ipak, u samom središtu Borhesove poetike ostaje snažna vera u autonomiju književnosti, individualno iskustvo i slobodu intelektualne imaginacije.
Njegov život dobija posebnu simboličku snagu u trenutku kada je najveća metafora – biblioteka – postala i lična sudbina. Borhes je nasledio progresivno oštećenje vida koje je postepeno dovelo do gotovo potpunog slepila. Godine 1955. postao je direktor Nacionalne biblioteke Argentine, u trenutku kada je vid bio sveden na minimum. Taj paradoks ostaje jedan od najpotresnijih u modernoj književnosti: čovek koji je dobio upravu nad jednom od najvećih biblioteka svoje zemlje istovremeno je izgubio sposobnost da čita njene knjige.
Borhes je u toj sudbini prepoznao gotovo mitsku simetriju. Slavna biblioteka postala je prostor koji mu je bio dostupan kroz pamćenje, glas i unutrašnji vid. Poznata misao o tome da se ponosi knjigama koje je pročitao dobija upravo tu snagu: biblioteka se iz spoljašnjeg prostora preselila u svest.
Slepilo je promenilo način rada i otvorilo jednu drugu vrstu književne egzistencije. Borhes je sve više diktirao svoje tekstove. Piščeva majka Leonor Asevedo dugo je bila najvažnija pomoć u tom procesu, a kasnije su mu pomagali saradnici i prijatelji, među kojima su bili Adolfo Bioj Kasares i Marija Kodama. Kodama je postala dugogodišnja saradnica, saputnica i intelektualni oslonac, a njih dvoje su se venčali neposredno pred piščevu smrt.
Promena načina rada uticala je i na poetiku. Ritam, metar i sonetna forma postali su važni saveznici pamćenja. Kada je oko izgubilo sposobnost da prati stranicu, jezik je postao još dublje vezan za sluh. Borhesova književnost sve više je dobijala karakter usmene arhitekture: rečenica je morala da zvuči, da se pamti, da ima unutrašnju muzičku strukturu.
U poznijem stvaralaštvu poezija dobija snažno mesto. „Pohvala senci” (Elogio de la sombra, 1969) i „Istorija noći” (Historia de la noche, 1977) pokazuju pisca koji sve intenzivnije ulazi u prostor senke, pamćenja, starosti i prolaznosti. Naslov Pohvala senci dobija gotovo proročko značenje: senka postaje prostor u kojem se vidljivi svet preobražava u unutrašnju sliku. Pesma „Istorija noći” napisana je slobodnim stihom karakterističnim za Borhesovu poznu fazu. Ton je prividno objektivan, smiren, ali ispod te racionalne površine tinja duboka melanholična i nostalgična nota čoveka koji svodi račune sa životom, vremenom i sopstvenim telom.
Borhesov uticaj daleko je prevazišao granice Argentine. Proza je značajno uticala na pisce latinoameričkog „buma”, a ideje o tekstu, autoru, čitaocu i beskrajnim svetovima postale su važan deo kasnije postmodernističke književnosti. Odjeci Borhesove poetike mogu se prepoznati kod Umberta Eka, Itala Kalvina i Salmana Ruždija, kao i kod čitavog niza pisaca koji su književnost počeli da posmatraju kao sistem ogledala, citata, mogućih svetova i tekstova koji rađaju druge tekstove.
Iz današnje perspektive Borhesove knjige dobijaju i jedno novo, gotovo digitalno značenje. „Vavilonska biblioteka” deluje kao imaginarni preteča beskrajnog informacionog prostora. „Pjer Menar” nagoveštava svet u kojem isti tekst dobija različite identitete u zavisnosti od konteksta. „Vrt sa stazama koje se račvaju” liči na strukturu u kojoj se svaki izbor otvara u više mogućih pravaca. Sve tri priče danas mogu da se čitaju kao izuzetno snažne književne metafore hiperteksta, mreže i digitalnog načina postojanja informacije.
Arhitektura nevidljivog
Borhes, naravno, nije mogao da piše o internetu. Njegova književnost je, međutim, stvorila imaginativne modele koji savremenom čitaocu omogućavaju da internet i digitalnu kulturu prepozna kao jednu od istorijskih realizacija pitanja koja su ga zaokupljala: šta se događa kada tekst postane beskonačan, kada se svaki tekst može povezati sa drugim tekstom i kada čitalac više nije putnik kroz jednu priču, već istraživač ogromne mreže mogućnosti?
Tu se konačno otkriva prava veličina Borhesovog dela. Književnost ovog pisca može se čitati kao fantastika, filozofska proza, metafikcija, poezija, intelektualna igra ili avantura ideja. Sva ta čitanja ostaju otvorena jer je Borhes stvorio delo koje neprestano proizvodi nove perspektive. Vrednost leži u sposobnosti da jedna kratka priča postane prostor za filozofsko pitanje, istorijsku sumnju, matematički paradoks i poetsku sliku.
Zato Borhesov lavirint ima posebnu snagu. On postoji u jeziku, pamćenju, u biblioteci, vremenu i u svesti čitaoca. Njegove građevine žive kao arhitektura ideja. Svaka knjiga otvara drugu knjigu, svaki autor drugog autora, svaki identitet sopstvenog dvojnika, a svaka priča novi mogući svet.
Borhes je čitavog života istraživao jednu veliku tajnu: čovek svet prepoznaje kroz priče koje o njemu gradi. Zato je univerzum istovremeno biblioteka i lavirint, ogledalo i knjiga, beskonačnost i jedna jedina rečenica. Najveća metafora ostaje tekst koji se širi u svim pravcima, poput beskrajne biblioteke čiji hodnici vode jedni u druge.
U tom smislu, Borhesova književnost predstavlja arhitekturu nevidljivog. Ona od nevidljivih veza između reči, ideja, vremena i sećanja gradi prostor u kojem čitalac prepoznaje sopstvenu sliku. Lavirint zato nema poslednju sobu, kao što ni biblioteka nema poslednju knjigu. Svaki čitalac u nju ulazi sa jednim pitanjem, a izlazi sa novim oblikom istog pitanja. I baš tu, u beskrajnom kretanju između stvarnosti i njenih mogućih verzija, Borhes ostaje živ: kao pisac koji je pokazao da se najveći svetovi ponekad mogu izgraditi od nekoliko stranica – i da se u njima svi naši svetovi već nalaze zajedno.
Izvor: Politika Onlajn
