Ko su ljudi koji decenijama ostaju van očiju javnosti, a čije postojanje osećamo samo kroz posledice njihovog delovanja?
Kao plod projekta Suočavanje sa totalitarnim nasleđem komunizma u Srbiji i Crnoj Gori nastala je, 2004. godine, dokumentarna serija Crveno doba autora Dušana Batakovića i Petra Jakonića. Okosnicu serije predstavljaju iskazi neposrednih svedoka komunističkih zločina počinjenih od jeseni 1944. godine, a svi svedoci, osim jednog, bile su žrtve crvenog termidora. Prilikom prikazivanja ovog serijala na RTS-u serija je bila cenzurisana tako što je izostavljeno svedočenje upravo tog jednog svedoka.
Međutim, ključ celog filmskog serijala je baš u svedočanstvu tog jednog čoveka, oficira OZNE, koji je u filmu bio jedini insajder, dakle, svedok iz srca tame počinjenih nedela o kojima svedoče svi ostali učesnici Crvenog doba. Ovakvom cenzurom delo je bilo potpuno ubogaljeno, i to ne samo razbijanjem dramske ravnoteže, nego i informativno i značenjski – kao kada bi, recimo, iz Koštane izbacili samo naslovni lik.
Na ovom mestu izvire najvažnija tema koju problematizuje ova cenzura Crvenog doba: ko su ljudi koji decenijama ostaju van očiju javnosti, a čije postojanje osećamo samo kroz posledice njihovog delovanja? U nekadašnjoj emisiji TV B92 Insajder taj fenomen nazvan je Osmim putnikom, strancem koji živi u srcu političara dok ga ne potroši, a onda ga pretvori u politički leš, koga potom odbacuje, da bi prešao u srce drugog. Setimo se samo sudbine ljudi koji su proteklih decenija oličavali vladajući poredak ove zemlje. Naime, neće biti da je baš Milošević napravio opoziciju da bi ga ona jednog dana poslala u Hag, nego će pre biti da je to učinio Osmi putnik koji je u redovima opozicije pripremao svog novog domaćina, u čijem bi srcu, neprestanim simuliranjem sukoba izdajnika i patriota, do daljeg, mogao da preživi.
Bogdan Zlatić
Izvor: Stanje Stvari
