Пише: Богдан Петровић
Пат-позиција између режима Александра Вучића и људи који протестују на улицама, која је завладала после видовданског протеста, није дуго трајала. Усред августа, када то нико није очекивао, политичка криза је ескалирала уз велико насиље на улицама.
Овог пута није дошло (само) до сукоба демонстраната који су против власти и полиције. Десило се нешто много опасније: мало је фалило да дође до директног сукоба између демонстраната и „лојалиста“ када су напредњаци одлучили да „покажу“ зубе протестантима.
За тај обрачун су припремљене групе страначких присталица (можда је боље рећи обичних силеџија) који су располагали великим количинама пиротехнике. Ватромет, као и каменице, флаше и разни други реквизити, није био усмерен ка небу, већ ка демонстрантима, али и полицији која је раздвајала те групе и која је, узгред буди речено, имала преко сто повређених полицајаца, управо зато што су их напредњаци „тукли“ у леђа. Слике које су грађани могли да гледају биле су стравичне: ватромети испаљивани у масу деловали су као најава грађанског рата.
Све то се по режим завршило јадно: режимске просторије у Новом Саду су демолиране, ту им нису помогле чак ни Кобре које су пуцале у ваздух. Само велика полицијска сила (а и срећа) спречила је да се у Београду догоди нешто много горе.
Утисак је да су напредњаци „избацили“ на улицу „последњу линију одбране“ јер су се у Београду у групи тих силеџија појавили син и брат председника Вучића са смркнутим изразима лица и скаредним гестикулацијама уз добацивање „усташе“; за Нови Сад очигледно није било довољно снага и полиције, а ни „лојалиста“. Власт је доведена на ивицу; председник Вучић је у неколико дана два пута поновио да немају довољно полицијских снага да би контролисали ситуацију.
Како су се ови догађаји десили у августу, „када им време није“, можда није лоше ни да се подсетимо народне песме „Почетак буне против дахија“:
Трећу свеци вргоше прилику:
Гром загрми на светога СавуУсред зиме, кад му време није,
Сину муња на часне вериге,
Потресе се земља од истока,
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал’ се Србљи дигнут’ не смједоше.
А четврту вргоше прилику:
Виш’ Србије на небу ведроме
Увати се сунце у прољеће,
У прољеће на светог Трипуна,
Није гром загрмео на Светог Саву, кад му време није, али су зато избили протести „усред лета“, кад им (такође) „време није“. Као што знамо, четврта „прилика“ била је сеча кнезова, када се народ дигао и отерао дахије.
Августовска побуна лако може бити последње упозорење Александру Вучићу да покуша да политичким средствима реши огромну кризу у којој се земља налази. То наравно не може бити бесмислен позив на ТВ дијалог са пар студената, нити „мирне шетње антиблокадера“.
Без озбиљних политичких уступака (као што су ванредни избори, уз претходни политички дијалог) ситуација лако може да ескалира у правцу који нико не жели. Одговорност за то је управо на Александру Вучићу.
Извор: Нова Економија
