Пише: Миодраг Лекић
(Осврт на геополитички август 2025.)
“Стари свијет нестаје, нови не успијева да се роди. У том процјепу је вријеме чудовишта.” Антонио Грамши – Затворске свеске
Није лак задатак из опширних биљешки о августовским догађајима на међународном плану написати новински текст који би евентуално помогао читаоцима да схвате данашњи хаотичан свијет. По многим оцјенама, свјетски систем – ма што под тим подразумијевали – већ дуже се налази на ивици амбиса.
Због интензитета дипломатских догађаја неријетко се говори о августу историјских димензија. Дакле, “историјски” америчко–руски самит на Аљасци, неколико дана затим “историјски” сусрет у Вашингтону између Трампа и седморице европских лидера.
Додајемо и августовски наставак систематског деградирања Међународног кривичног суда и судија, који се налазе не само под блокадама већ и под озбиљним пријетњама од стране одређених држава. Све то као нови допринос краху међународног права.
У свијету се води педесетак оружаних сукоба – од Судана до Камбоџе – а у центру пажње су два, у Украјини и на Блиском истоку. Два рата која се разликују, не само по медијском простору.
Суштинска разлика, која се неријетко лицемјерно прикрива, огледа се у томе да у Украјини на војном терену ратују двије државне војске, док у Палестини једна државна војска уништава на више начина цивиле. Без државе. Према ономе што гледамо и читамо, у Палестини заправо нема рата. Тамо је логор.
О даљим плановима, па и оном који звучи готово романтично – “План Ривијера”, дакле Газа као туристички и пољопривредни центар – сви се питају осим Палестинаца из Газе. Још се не зна поуздано ни да ли је предвиђено њихово остајање или одлазак са територије. Ову другу варијанту засад “квари” став сусједних арапских држава да не приме протјеране Палестинце из Газе.
Око Украјине су се одвијале у августу многе, па и спектакуларне међународне игре, међу њима и тзв. мировне иницијативе, понекад прожете хушкачким подстицајима за наставак рата. С друге стране, Палестина је без мировних иницијатива – њу прати тотална међународна немоћ. Тамо је и глад претворена у ратно оружје.
Стављајући све у шири контекст промјене међународног система, које прате ријечи тешких значења – геноцид, антисемитизам, етничка чишћења, свјетски рат, агресије – некако се појављују и ријечи Антонија Грамшија цитиране у наслову.
Евидентно је да се пред налетима великих геополитичких промјена мијења свјетски систем, с њиме глобална сигурносна архитектура и односи снага. С лакоћом се у протеклом периоду помињао и Трећи свјетски рат, нова трауматична тема за становнике планете. Скоро да се почело гледати у казаљке сата нуклеарне апокалипсе.
Све то рађа велику забринутост, па и питање – да ли се свијет руши? Не, не руши се. Утисак је да настаје, истина тешко, нови свијет, умјесто старог који је био бременит противурјечностима. Наиме, међународни систем се већ одавно урушавао и то у многим сегментима. У мјери у којој су међународно право и некада заједнички усвојене норме постајале ирелевантне, утолико се ширила доминација силе и интереса, неријетко комбинована с цинизмом и лицемјерством.
Погледајмо укратко што се догађало током августа. И уз помоћ мапе пута – термина који се једно вријеме и овдје понављао на љетним и зимским школама демократије – покушајмо да сагледамо куда све иде даље.
Пропагандне магле у свијету (и у Црној Гори)
А да бисмо нешто схватили, треба изаћи из густе магле пропаганде и дипломатских “стратегија нејасноћа” којих је много у свијету.
Рат је увијек и “прича о рату”, гдје је важно да прође “наша истина”, с претензијом да баш она постане дио колективне перцепције и свијести. Пропаганди свих страна треба додати задате цензуре, оне отворене и прикривене, као и аутоцензуре добровољног карактера.
Дајући значај пропаганда у рату славни британски премијер Черчил је то саопштио елегантно и брутално у исти мах реченицом “ Истина је толико важна у рату да је неопходно окружити јаким чуварима – лажима”.
У међувремену материја пропаганде, посебно у рату, је прилично напредовала.
Она није заобишла ни Црну Гору, посебно у условима успона протекторатске свијести и праксе. Чак је рат у Украјини, са страним инпутима и интерним политичким комбинаторикама, готово креирао атмосферу информбироа, још једне трагичне странице црногорске историје. У овој фази нормализовања америчко–руских односа овдје је нешто смањена, не и нестала русофобија као политичка инвестиција за домаће прилике.
Можемо замислити збуњено стање свијести у мрежи црногорских политичких трговаца, плаћених трагача малигних утицаја са пратећом доушничком мрежом, сада гледајући руског предсједника на америчкој територији и црвеном тепиху прије уласка у кадилак америчког предсједника.
Њих треба разликовати од умјерених грађана, који без замки русофобије и политичких калкулација критикују руску инвазију на другу земљу, кршећи тиме међународно право.
Што се све (није) догодило на Аљасци
Али ако смо изашли из наведених магли пропаганде у свијету, дакако и оне руске – питање је: што се конкретно догодило на Аљасци? Много – и ништа.
Врло је широк распон тумачења садржаја сусрета, посебно оних скривених од јавности. Ни амерички домаћини се нису претјерано трудили да све објасне: “Било је онако како вам се учинило да је било.”
Укратко, било је лоших и добрих вијести. Самит није донио мир. Али може значајно водити томе. Поред очекиваног персоналног протагонизма, самит је протекао у комбинацији протоколарно-медијских ефеката и покушаја тражења реализма као базичног принципа који би водио неком рјешењу ратног конфликта.
Оба елемента су довела до, за многе неочекиваног ефекта, да је амерички предсједник, аутор концепта МАГА (Make America Great Again), као домаћин – свјесно или несвјесно – произвео слику “Make Russia Great Again” (Учинимо Русију поново великом).
Трамп је био неопрезан, или можда не зна што ради – како се то може чути? Тешко је то потврдити, посебно ако се прати америчка унутрашња сцена и тамошње стање свијести.
С једне стране, у питању су испуњења изборних обећања врло прагматичног карактера на којима је Трамп побиједио. Али ради се и о погледима утицајних кругова, у укупном плурализму различитих ставова америчке демократије.
Тако у уводнику последњег броја престижног часописа Foreign Affairs америчка политиколошкиња, професорица на Весли колеџу Стејси Е. Годард, анализирајући велике стратегије на глобалном плану, наводи да велике силе у њиховим односима – САД прије свега – излазе из фазе оштрих и рискантних компетиција, опредјељујући се за концепт могућих договора и сарадње. Другим ријечима, америчка доминација од које се не одустаје може се остваривати и мултилатералним формама. С којим посљедицама и на чију евентуално штету – друго је питање.
Уосталом, поред периода ривалитета у америчко–руским односима, њихову историју карактерише и реалполитичка димензија, у првом реду економски и војни интереси. САД и Русија никада у историји нису међусобно ратовале. Европске земље су ратовале и са Русијом и с Америком.
У анализи самита на Аљасци треба издвојити три области: Прво – размјена ставова о глобалним питањима, посебно сигурносним гаранцијама и новим могућим односима на том плану. Друго – билатерални односи. У првом плану економски, али и они уједно економски и безбједносно-стратешки, као што је комплекс питања око Арктика.
Рјешење рата у замрзнутом конфликту или трајном миру
Треће – важно питање на самиту била је Украјина и тражење мировних рјешења за руско–украјински рат.
Дошло се до закључка да мир није само прокламација о прекиду ватре. Примирје не значи трајни мир. Њега треба конструисати. То је стање и систем послије ратних дејстава. Територијални аспекти су само дио замршеног проблема. До рјешења се долази између осталог одустајањем свих актера од својих црвених линија.
То није лако. Зато неизвјесности остају. Неко ће одмах додати често понављану оцјену да је и сам Трамп неизвјестан, да се ради о game changer-у.
За сада знамо да амерички предсједник промјенио политику претходне администрације, да он тежи мировном рјешењу за рат који је наслиједио од свог претходника. Да ли ће Трамп успјети у томе остаје да се види.
У сваком случају фактор односа снага, па и на терену који може бити промјенљив, остаје битан елемент у мозаику могућих сценарија исхода украјинско–руског рата.
Америка и Европа – близу и далеко
Уочи августовског самита на Аљасци дошло је до доста оштрог упозорења већих европских држава, заједно с кијевским властима, да без њих нема солуције за украјинску кризу.
Поред, без сумње, остварених договора двојице лидера на самиту, Трамп је одлучио да пребаци лопту мировног процеса управо Европљанима и Зеленском. Све то са новим проблемима управо њима. Јер Европљани и Кијев желе да по сваку цијену задрже војно и економски Американце у руско–украјински конфликт. Чвор је очигледно замршен.
Одмах послије самита на Аљасци дошло је до састанка америчког предсједника Трампа и представника седам важних европских држава, између осталог и као покушај спашавања уздрманог западног савезништва. Познато је да већ дуже вријеме Атлантиком, између Европе и Америке, дува хладан вјетар. Десног смјера.
Слика са састанка у Овалном кабинету брзо је обишла свијет и данас је предмет многих коментара. С једне стране, у истој линији сједјело је седам европских државника, док је с друге стране за радним столом сједио амерички предсједник. Једна од многих асоцијација у симболичној равни била је слика: с једне стране представници бивших колонијалних земаља које су колонијално управљале с више од половине планете, док с друге стране предсједник америчке државе, бивше колоније. Импресивна парабола историје. Савременог свијета. И Европе.
Сви европски представници, укључујући и предсједника Украјине, на августовском састанку захвалили су америчком предсједнику на његовим мировним напорима око украјинско–руског рата.
Европа (и Европска унија)
Треба рећи и то да на сцени није присутна, или није у довољној мјери Европска унија. На сцени је појам Европа који измиче политичкој прецизности. То није ЕУ, већ скуп држава у једном или другом саставу. И Велика Британија, која је изашла из Европске уније, наступа у име Европе. Била је у Лондону организатор конференције тзв. Вољних, дакле европских држава које би слале војне трупе на терен Украјине.
И то је затим добило необичне динамике, јер је одмах након конференције “Вољних” неколико земаља учесница објавило да немају “вољу”, прецизније – не намјеравају да шаљу своје војнике у Украјину. Италија је била врло гласна у томе. Тема још траје.
Да Европа послије Америке можда открије и Европу
Европа, и то није метафора, је давно открила Америку. Да ли је дошао тренутак – ово сада јесте метафора – да Европа открије Европу? Своје велике геополитичке потенцијале.
Требаће за то и велики морепловци, можда не генијалности Колумба, али способни да увијек плове пуним једрима према жељеном правцу. Према мирнијем свијету правила и равнотеже сила, међу којима ће управо Европа бити једна од значајнијих. Она, извјесно, има потенцијале за то.
Помоћи Украјини када је најтеже
И коначно, или прије свега – Украјина. Излази из свега са много трагичних посљедица. Све је чешћа оцјена, може се срести и у западним медијима, да се Украјина суштински не пита много, у сваком случају не одлучујуће. И то је почело одавно – али узмимо од “Минског споразума”, скоро потписаног, преко преговора у Истанбулу крајем марта 2022, све до ове фазе када је све теже Украјини.
Утисак је да је власт дозволила да Украјина постане велико шаховско поље, затим ратни терен за надметање великих сила – с трагичним посљедицама. Амерички предсједник Трамп сматра претходну америчку администрацију за једног од најодговорнијих актера за избијање рата и тежака положај Украјине данас. Не умањујући одговорност Русије и украјинских власти.
Зато Украјини данас треба помоћи, док се још може, овога пута на прави начин и дугорочно, примарно у интересу украјинског народа.
Септембар и јубиларно засједање Генералне скупштине УН
Август је почео на геополитичком плану значајним споразумом Јерменије и Азербејџана, које су претходних година ратовале међу собом. Мир је и другдје могућ.
Али узбуркани свијет наставља започетим септембром да – неријетко хаотично – тражи своју равнотежу.
Неколико великих земаља, међу њима Француска, Велика Британија… најавило је да ће баш у септембру признати Палестину као суверену државу. Можда.
У септембру је и засједање Генералне скупштине Уједињених нација. УН слави, никада у тежим и тужнијим условима, свој осамдесети рођендан, што такође представља метафору за дубоку кризу савременог свијета.
Извор: Вијести
