Piše: Bogdan Petrović
U veoma osetljivom trenutku, neposredno posle Vučićeve posete Moskvi gde je prisustvovao paradi povodom Dana pobede, Beograd su posetili predsednik Evropskog saveta Antonio Košta i visoka predstavnica za spoljnu politiku Kaja Kalas. Sam dolazak Kalasove predstavljao je svojevrstan paradoks, jer je ona „pretila“ svima koji se „usude“ da odu u Moskvu, a Beograd je posetila dve nedelje posle parade. Posle tih poseta ostao je gorak utisak, makar u delu javnosti koji veruje u evropske integracije, kao i kod studenata koji su organizovali ture do Strazbura, dok su pojedini opozicioni političari i analitičari, koji su tvrdili da je posetom Moskvi Vučić praktično „zatvorio“ evropski put, ispali smešni.
Sve to je dobro došlo Vučiću da pokuša da „ispegla“ fijasko koji je doživeo prilikom posete SAD, gde je postigao nešto neverovatno: za četiri dana u Majamiju, dok mu nije „naglo pozlilo“, nije ga primio nijedan iole značajniji američki funkcioner ili političar, iako je na sav glas najavljivao da će se čak više puta sresti sa predsednikom Trampom.
Doduše, Evropljani šalju signale da nisu nimalo zadovoljni situacijom u zemlji. Posle Vučićeve decembarske posete Briselu, on je na sav glas najavljivao da će Srbija već u januaru otvoriti famozni „klaster 3“ u pregovorima sa Unijom, kao i da će tada biti uplaćena prva tranša podrške iz sredstava koje je Unija namenila Zapadnom Balkanu. Kao što znamo, do danas niti je otvoren klaster, niti je uplaćen ijedan evro.
Nema nikakve dileme da režim koji je Vučić uspostavio u Srbiji daleko od onoga što se podrazumeva pod „evropskim vrednostima“. U Srbiji je uveden defakto jednopartijski sistem, režim kontroliše praktično sve TV stanice osim dve kablovske, a samo je pitanje kada će i njih da preuzme ili jednostavno isključi iz kablovske ponude. U poštovanje „evropskih standarda“ sigurno ne spadaju ni brutalni napadi predsednika Vučića na pravosuđe.
Sve to je, naravno, više nego dobro poznato svim evropskim političarima. Uostalom, šta više reći, kada su visoki evropski funkcioneri sebi dozvolili i poniženje da prođu automobilima pored „počasne straže“ u vidu postrojenih mobilnih toaleta za potrebe „Ćacilenda“ ispred palate Narodne skupštine, kako bi se sreli sa predstavnicima opozicije.
Da EU ima iskrene i poštene namere za proširenje državama iz našeg regiona, sigurno bi reakcije na ovakvo ponašanje naših vlasti bile neuporedivo oštrije. Međutim, ne postoji izgleda nikakva spremnost EU da primi nove članove, pa čak ni malu Crnu Goru, koja se bar na papiru „primakla“ kraju pregovora o priključenju.
Zato je i briselskim funkcionerima u suštini potpuno svejedno kakva je vlast u Srbiji: jedino im je važno da Vučić obezbedi da se mirno sprovodi ono što su zamislili. Tako je Vučić svojevremeno kupio vreme potpisivanjem „Ohridskog sporazuma“ koji je, kao što vidimo, poslužio da se u potpunosti zatru sve srpske institucije na Kosovu i Metohiji, uz nemušte reakcije Beograda.
Pošto je režim očigledno kapitulirao u pogledu zaštite srpskih interesa na KiM, ostalo je da se „uguši“ Republika Srpska; novi „non-pejper“ po tom pitanju je stigao u Beograd. Nema nikakve sumnje da će EU biti i dalje „nemušta“ prema realnom stanju u Srbiji, ukoliko Vučić prihvati da sprovodi taj dokument.
Zato slobodno možemo konstatovati da odnosi Srbije i EU predstavljaju obostrano zamajavanje: Srbija kao pokušava da ispuni zahteve EU (bira novi Savet REM-a, menja zakone o medijima i izborima), a EU glumi da je sve u redu i tvrdi da je u ovom trenutku „prava prilika“ za priključenje.
U tom odnosu obe strane su neiskrene: vlast apsolutno nema nameru da poštuje demokratske norme, a EU nema nikakvu nameru da nas ili bilo koga drugog iz regiona primi u članstvo, bar ne u dogledno vreme.
Izvor: Nova Ekonomija
