Пише: Бојан Муњин
Господ нас упућује да се не дијелимо национално, религијски, него је сваки човјек наш ближњи. Ако је гладан – нахрани га, ако је жедан – напоји га, ако нема никакву потребу – удијелимо му осмијех и утјеху.
Владика буеносајрески и јужно-централно амерички Кирило Бојовић наслиједио је на челу Митрополије загребачко-љубљанске данашњег патријарха Порфирија. Човјек узбудљивог образовања и великог искуства, владика Кирило за Привредник говори о послању хришћана у данашњем свијету, о слободи као предувјету за сусрет с религијом и о јутру Васкрса које тражи човјекову искреност и чисто срце.
Завршили сте Природно-математички факултет у Подгорици и магистрирали на катедри за математику у Београду. Како се догодио тај радикални преокрет и ваша одлука за студиј теологије и монашки живот у Српској православној цркви?
Не волим много да говорим о самом себи, али пошто се ту ради о једном општем феномену наше цивилизације, о односу науке и религије, желио бих да говорим о добу у којем живимо. Размишљам о технолошком развоју који нас одводи својим путевима, који нам често даје лош поглед, као да су наука и технологија способне све да нам објасне. На тај начин се онда на религију и на цркву гледа као на опијум за народ, како су говорили неки атеисти који су владали овим просторима, или уопште постоји тенденција да се црква гура према музеју или према нечему што је архаично. Ја сам се озбиљно бавио природним наукама и био сам на великим свјетским универзитетима и заиста је наука достигла велике висине, чак је у једном дијелу и помогла религији, јер је разбила неке митолошке односе према природним појавама. Међутим, човјек који се данас бави нарочито егзактним наукама, почиње да схвата да научно знање има своју границу. Постоје ствари, појаве и чињенице, које људски разум не може да досегне.
Што би то конкретно значило?
Ради се о томе да није лако сломити гордост човјековог разума, да он призна да има ствари које он не зна. Наука не може да каже који је смисао нашега живота или да објасни питање смрти која је ушла у наш живот, као нешто страно људској природи, као наш непријатељ. Природно је да човјек размишља: што ће се догодити након што умрем? Зашто је тај наш живот толико ограничен, само до границе наше смрти? Наука умије да подари човјеку напредак, међутим, у једном тренутку та наука постаје човјекова тамница, зато што је за човјека престало да постоји нешто више што би човјека превазишло и у ствари га комплетирало.
Владика Григорије: Срби на Косову за мене су залог, семе за будућност
Религија и наука
Да ли постоји начин да се наука и вјера загрле и сурађују на истом задатку?
Добро је да се држава не мијеша у посао цркве, нити црква у посао државе, али ја сам противан у инзистирању на нечему што бих назвао „стриктни секуларизам“, као да црква нема право да каже своје мишљење о ономе што се догађа у овоме свијету, коначно да каже нешто и о неким научним правцима, ако они не задовољавају критерије достојанства човјека и његове људскости. И истине. А истине нема три, него је само једна. Коначно, хришћанима је циљ да стално свједоче пут, истину и живот. Како је и Господ назвао сам себе: пут, истина и живот. Наука, ако је стварно наука, а не идеологија, онда и она има истину за циљ. Ако дакле наука и религија имају истину као исти циљ, онда оне не могу ићи супротстављеним правцима, него правцима који се међусобно допуњавају.
Како се могу допуњавати наука и религија?
Покушајмо то објаснити примјером у математици: имате рационалне и ирационалне бројеве који заједно комплетирају један скуп. Ти рационални бројеви представљају науку, а ови ирационални бројеви, који су недоступни људском уму, они представљају религију. Библија нам не говори како ми да конструишемо „мерцедес“, јер ми то можемо достићи нашим разумом и то нам доказује аутомобилска индустрија. Библија нам говори, такође, о реалним стварима, али које не можемо досегнути људским разумом. На овом мјесту би наука требала да се смири и прихвати теолошки поглед на ствари које она не може да достигне. Наука нам говори како, а религија нам говори зашто. Религија се бави логосом: питањем стварања свијета, смрти и смисла живота. Прилог наше дискусије представља чињеница да је велика већина научника који су се бавили природом била дубоко религиозна, а по хришћанском тумачењу, достизање мудрости морало би да резултира поклоњењем Христу. Онако као што су и три мудраца са истока дошла да се поклоне Христу. Филозоф Имануел Кант је доказао у својим списима постојање Бога и он се поклонио Христу. Математичар Курт Гедел, отац компјутерске технике, доказао је постојање Бога и сви други: Ајнштајн, Лајбниц, Никола Тесла, Њутн, придружили су се тим трима мудрацима са истока.
Какав је био ваш пут, од математичара до хришћанина?
Каже се да је вјера чекање онога чему се надамо и доказивање онога што не видимо. Али, један духовник наших дана ипак наглашава да је потребна нека муња која нас погоди одозго. Ако ме питате какав је био мој пут и како је дошло до отпочињања једног сасвим новог живота, то се десило под околностима необјашњивог надахнућа, а не као плод размишљања, књига, научног или других доказивања. С друге стране, каже апостол Павле „не може се повјеровати без проповједника“. Христос је благословио своје ученике, а они опет своје и то се тако преносило до наших дана, а наш Свети Сава је то донио у наш народ, као и други оци. Црква је носилац вјере и она је свједок вјере. Додир са носиоцима вјере мора постојати да би се човјек заиста утврдио у вјери. Он може доћи до неких разумских закључака својим интелектом и умом, међутим, вјера је нешто дубље, што опет није ни ирационално, нити имагинарно, него припада скупу комплексних бројева, да се тако математички изразим. Вјера је нешто што је дубоко својствено нашој души. Човјекова душа у свом спознајном дијелу не храни се рачунањем и неком рационалном комбинаториком, него виђењем, созерцањем. Кроз то око душе долази вјера. Ипак, вјера долази рано кроз благодат крштења или кроз неку другу посвету Божију, благодат која нас иницијално привлачи цркви и ту благодат човјек треба код себе да развија.
Какав је положај православне вјере или хришћанства уопће у данашњем свијету?
Научно технолошки развој је довео до кризе вјере. То је почело са француском револуцијом и данас је човјек дошао у ситуацију да је помислио да му вјера више није потребна и да све може сам. Истинита је анегдота да је совјетски вођа Хрушчов једном изјавио: „Отишли смо у козмос и тамо нисмо пронашли Бога, што јасно говори о томе да га уопште ни нема.“ Касније је, такође, обећао да ће на телевизији народу показати задњег попа у Совјетском Савезу. Након тога је Хрушчову написао писмо архиепископ Лука Кримски, који је иначе био и лекар, хирург, у којем каже: „Предсједниче Хрушчов, нисмо ни ми виђели ваш мозак, па је вјеројатно да га и нема.“ Та криза је, можда, највише погодила наш словенски народ и ми добро знамо како је са тим било и прије и послије Другог свјетског рата, на примјер, у свим тим совјетским земљама. Али, хвала Богу, десио се један духовни преображај, десио се „повратак светим оцима“ и њиховим ђелима, као када у Старом завјету у Израиљу поново откривају Бога, након дуго година живота у неком недефинисаном стању.
Искушења вјере
Који је смисао криза у које упада човјек?
Постоје кризе у којима се човјек преиспитује и у којима Бог испробава човјека. У старозавјетној књизи о Јову Бог допусти ђаволу да он куша човјека, да би се успоставио још већи квалитет његове вјере. Тако мислим да су наши православни словенски народи, кроз искушење атеизма, показали да посједују ту златну нит вјере која сеже вјековима и која се у ова времена, хвала Богу, успјела обновити. И западни свијет, који није толико био захваћен револуцијама, сада трпи једну огромну кризу вјере због, прије свега, неког хедонизма и живота у потрошачком друштву. Данас се према човјеку односе као према потрошачу или као према потрошној роби, али човјек није потрошна роба и таква визија свијета није добра. Хедонизам и потрошња заправо покоравају човјека и удаљују га и од вјере и од стварних људских идеала. Као што рекох, та искушења нису само негативна, она су провјерила нашу вјеру и наша вјера се показала јача од тих искушења. Таква провјера учвршћења у вјери се данас дешава са нашом браћом на Западу, под тим мислим на читаву Европу, која је данас у великој кризи. Злато се чисти кроз огањ искушења.
Што би у оваквом времену, опасних немира и велике збуњености, требао радити један хришћанин или хришћанка?
Сви смо призвани на свједочење. Како је Господ рекао својим ученицима: „будите свјетлост свијету“, и то се односи на све хришћане. Због тога што ће се безакоње умножити, охладнит ће љубав многих, али ко претрпи до краја – тај ће се спасити, каже Господ. Како то један човјек може изговорити да треба бацити атомску бомбу на земљу која има десет милијуна становника? Да ли таква једна изјава допире до његовог срца? Сматрам да је на нама хришћанима одговорност да учење о љубави које нам је предао Христос донесемо до свих људи, како би њихови дијалози, међу њима и дипломатски, били прожети са више срчаности и разумијевања. Разум, одвојивши се од наше срчаности и осјећајног дијела наше душе, може да прави лоша ђела.
Како данас у живот укључити и срце?
Како треба да свједочи један хришћанин, о томе нас учи апостол Петар: примјером свога живота, а онда и ненаметљивом проповиједи у својој околини. Коначно, у околини су и црква, храмови, свештеници и клир. Оно што може хришћанин својом усменом и писаном ријечју је да упућује друге на цркву као на амбасаду Божију на земљи. Без цркве, као што рекох, није могућ пуни сусрет са Богом. Црква има, како каже апостол Павле, пуноћу знања о Богу који се јавио у тијелу Исуса Христа. Дакле, црква чува то знање које је запечаћено са седам печата и коју може отпечатити једино, како каже Књига Откривења, спаситељ Божији и јагње Божије које се жртвовало за читав свијет. Морамо се максимално трудити да до сваког човјека донесемо ту радосну вијест, како је писано „идите и научите све народе“, али не смијемо заборавити да сваки човјек има слободу хоће ли тај наук прихватити или не. Та кључна ствар је између човјека и Бога.
Наслиједили сте патријарха Порфирија у служби у Епархији загребачко-љубљанској. Какви су дојмови у новој средини?
Наш постјугословенски простор има једно свјеже наслијеђе неразумијевања и конфликата са ранама отвореним и треба се трудити да се не газе и не повријеђују те ране, него да градимо мостове, на којима је у Митрополији загребачко-љубљанској јако инсистирао патријарх Порфирије, личност велике едукативне и духовне силе нашега времена и ја мислим да је то прави пут. Посебно исходећи из хришћанског учења наше цркве која јасно говори да треба опростити, да треба вољети и да се треба међусобно уважавати. И у том смислу треба поштовати наше сусједе друге вјере. Господ нас упућује да се не смијемо дијелити национално, религијски и другачије него је сваки човјек наш ближњи. Ако је гладан – нахрани га, ако је жедан – напоји га, каже Господ. Ако нема никакву потребу – удијелимо му осмијех и лијепу ријеч, утјеху и разговор. То је тај пут којим треба да иду и свједоче хришћани. Нама је овђе циљ и да окупимо наш народ, да га охрабримо, да га утврдимо у вјери и да га окупимо око цркве, јер без тога је наш народ, кроз историју се то показало, почињао да лута. Да не би до тога долазило, једина чврста котва душе је црква.
Што хришћанским вјерницима и људима уопште поручује православни Васкрс?
Христос нам је са крста све опростио, али Јован Златоусти каже, и његова бесједа се чита на Васкршње јутро, да ко је побожан и богољубив нека приђе. Дакле, мора постојати минимум вјере да би човјек то јутро ушао у цркву и примио те дарове. Бог не гледа, каже Златоусти, да ли смо ми постили једанпут или десет пута, што је наравно за нас људе јако важно, али је кључно да ли смо ми смогли снаге да прихватимо његов дар, а то не можемо ако се не трудимо. Христос је припремио наше спасење, али ми смо слободне личности које треба Христосу да кажу: „Ево слуге Божијег. Нека буде по ријечи Твојој.“ Нама Васкрс сваке године поручује да не треба да сумњамо да ће Спаситељ да нас помилује, ако му приступамо искрена и чиста срца.
Извор: П- Портал
