Који нас то нагон тјера да славимо преко сваке мјере. Желимо ли да осјетимо врхунац живота, његово пјенушаво изобиље? Сјутрадан смо у неком бунару свијести, из којег ођекује кајање. Аспирин, расол, ђумбир, и ко зна шта још. Данас је добар дан да размислимо о томе.
Волимо кад заболи чак и коса
Раније су Французи кобног дана послије претјеривања у пићу говорили да их боли чак и коса (mal aux cheveux). Данашњи француски љубитељи бесконачне капљице уобичајено кажу када су мамурни, ако доспију да ишта кажу, како имају „дрвена уста” (La gueule de bois).
Анри де Тулуз-Лотрек нам је прије више од 130 година својом сликом “La gueule de bois” омогућио да сазнамо како сљедећег дана изгледа његова љубавница Сузана Валдон уста одрвењелих од вина. Или болне косе.
Када смо већ код мамурлука и сликарства – у Националној галерији у Ослу налази се слика Едварда Мунка „Дан послије“. Опет је у питању жена. Она послије пијанке спава. Тако је то са умјетницима. Најприје пију са својим женама и моделима па их онда мамурни сликају док оне мамурају. Видио сам ту слику у Ослу, једне давне године. Али ми је данас тешко да се сјетим када је то било.
Како се то зове?
Иначе, разни народи имају духовите изразе за стање главобоље, мучнине и преосетљивости на свјетлосне и звучне подражаје. Ирци то зову „грипом из смеђе флаше“ (brown bottle flu). У руском изразу за мамурлук – пахмељје – записан је хмељ, па су мамурни Руси у ствари „ухмељени”.
Вјерујем Ирцима јер комбинују црно пиво и виски, али и Русима јер пију вотку на екс из чаша налик на тегле.
Међутим, мамурлук, наша ријеч за казну која нас стиже ако не знамо да престанемо са пићем на вријеме, овамо је допутовала са арапског истока. Турцизам у чијој је основи арапска ријеч за вино – хамр – смјестио се у све бивше провинције Османског царства. У Румунији махмуреала, у Бугарској махмурлук, између Словеније и Македоније понегђе без, а понегђе са оним „х“.
У Босни сам још као клинац имао први сусрет са алкохолом. Дуло је међу нама тинејџерима умио да попије највише “патоке” или „брље“, јер је тај отров био доступан. Он би сјутрадан знао с таквим самосажаљењем и патњом у гласу изговорити како је “махмуран”, да сам сопствени мамурлук сврстао у другоразредне доживљаје. Тако сам ја социјализацијом у Спречанском пољу усвојио два појма за интоксинацију. Благо тровање, које сам ја понекад имао, називало се мамурлук. Али када сам једном помијешао крушковац и пиво, сазнао сам сјутрадан и то шта Дуло осјећа кад каже да је махмуран. Мамурлук са „х” је тешки облик истог стања пропраћен карасевдахом.
Од праха за очи до горива за душу
Записи из времена Треће египатске династије, дакле, скоро двадесет и седам вјекова прије Христа, свједоче о томе да је људима био познат опијатски карактер алкохола из фермертираног воћа. То потврђују и мезопотамски записи на клинастом писму. Првог дана године 2022. за све нас то значи: нисмо ни први ни последњи који су на дну чаше тражили радост, да би сјутрадан пронашли мамурну тужбалицу. Мамурлук у човјечанству се редовно обнавља и траје најмање 5000 година.
Супстанца која је настајала ферментацијом остала је тајни дух воћног врења све док персијски лекар и филозоф Рази прије 11 вјекова није пронашао начин да га изолује.Тек много касније супстанца је названа арапском ријечи, првобитно резервисаном за фини прах за очи – на наше трпезе је дошла у латинизованом облику: алкохол.
„Јефтина мјуза, тешка цуга“
У мојој младости одржавало се алкохоличарско надметање рокера и народњака.
Почело је безазлено још у дјетињству: Кемо је назално пјевао: „Вино и гитаре, желим ноћас ја у дому свом“. Асистирао је Мики Јевремовић: „Пијем ал’ не знам чему све то“. Међутим, у доба њихових успјеха ја сам био премлад да осјетим тешку сјенку мамурлука иза тих ведрих нота.
Али већ од гимназије кренуло је жестоко. Бора Чорба је предњачио „Док стојим за шанком делимично пијан”, „Ја сам солунац вагон-ресторана”, „Ти си целе ноћи форсирала коњак”, Џони је мушки парирао: „Када Загреб израња из сна./ Чекају га кондуктера два./ Да их поведе на ремизу./ Да разбију лозом кризу”… „Смрдљиви град отвара јефтине бирцузе / За шљакере што лочу ко песи…”
Сарајевска поп-рок школа није заостајла. Однекуд се зачуо Лоша – боље бити пијан него стар. Момци из Црвене јабуке су добацивали: На столу су празне чаше, ракија се попила… Ђино Банана је, већ на ивици народњака, завапио: „Дај да попијем/ дај да разбијем/ ма дај не питај/ душу ћу да пролијем”. Из Новог Сада је Ђоле добацивао: „Попиј још једну, за трећу смену”. И онда чувено реторичко питање бенда „Југословени”: Ко то воли да попије / ко не може без ракије/ Ко не може без кафане/ ко је у њој чим осване…” Наравно – уочи распада Југославије одговор у овом хиту је јасан – Југословени.
„Кафана је моја истина”
Али већ код Ђине Банане и Југословена уплели су се фолкерски елементи у доживљај свијета. Народњаци су у тој области били оригинал. Њихов терен је кафана, она са карираним столњацима и лименим пепељарама, пуначком певаљком у претијесном минићу и замашћеним басистом иза ње.
„Од ракије нема боље жене” тврдио је момак по имену Халид Муслимовић. Гдје да је наточи? „Има једна крчма у планини”, савјетује га старији колега Недељко Билкић. „Пара немам да бих вина пио”, пожали се Маринко Роквић, а Харис Џиновић на то има реплику: „Много вина ми кроз вене пролази…”. Тома их тјеши на свој, парадоксалан начин: „Хеј кафано, муко”. Дима има другу теорију о муци: „Није мене, душо, убило, вино румено”. Његова мука је невјерна љубав, а кад те на Балкану мучи љубав онда једноставно мораш да попијеш. На све то ће Хашим Кучук Хоки: “Пијем, да је заборавим, а жеља се већа ствара”. Синан Сакић констатује: “Чаша по чаша, у глави лом, разлог за сваку – други је са њом”. У цијелу виртуелну крчму упадне Злата Петровић па каже: „Ај вино вино, то црвено вино, биће нама фино уз црвено вино”. Онда подигне регистар: „Хајде, хајде, хајде, сипај нама царе, узми нам све паре, живот кратко траје”.
Још кад мало дубље завирим на yоутубе, у треш понуду, и угледам певаљку како, одрађујући онај хит „Волим момке који пију ракију“, пуца из пиштоља, онда тачно знам гдје смо.
Дакле, како год окренеш, одеш ли у неку кафану, вратићеш се из ње без пара, а мамурлук ти не гине.
„Ах дивље би да рикнем”
И тако, изгледа да су у такмичењу рокера и народњака ови други однијели дефинитивну побједу. Љубомир Мицић је то знао још двадесетих – побиједиће Барбарогеније. Мицић, дадаистички зенитиста, тада је наслутио то што ће се дешавати са нама: „Ах дивље би да рикнем у планине балканскога континента”.
Та дивља рика јесте свуда око нас. А и понашамо се као да је Балкан наш континент, други нам не треба. Чисти барбарогенији који инстиктивно реагују на све тужновеселе ритмове – и на кеца и на седам осмина и на шпанску румбу.
Што се мене тиче, у години коју испратисмо био сам у много кафана. Али се нисам ни једном напио. То је ваљда умјереност коју доносе деценије кафанског искуства.
У критској таверни сред Атине пио сам узо са ледом. Али сам га пио и у једној земунској таверни. У сомборском ресторану добру шљивовицу из барика. У лесковачком Братском ресторану домаћу шљиву. У Тузли сам пио нефилтрирано Тузланско, у Струги точено Скопско. У Вевчанима, у кафани Домаћинска кућа „жолту” ракију мог живота.
У Кобленцу сам густирао величанствено бело вино, ризлинг из тог краја. У Брду пива, у мом комшилуку на Бановом брду пио немачко бело пшенично пиво, мање познато од оних чувених, али боље. Нешто даље, у једном кафеу, одлично банатско занатско пиво Салто које мирише као цветно вино. У Скопљу сам на обали Вардара, у кубанском ресторану пио златни рум. У Нишу сам пио точено Нишко. А црно вино? Донео пријатељ недавно флашу Камника. Има вишеслојни укус, сунце извирује из њега. Подсећа ме на Сицилију и Португал. А македонско је. То је најбоље што сам попио прошле године.
Изгледа да нисам мамуран. Само се сјећам путовања и трпеза. Упркос свему.
Драгослав Дедовић
Извор: Вијести
