Пише: Крис Енсти
Превод: М. М. Милојевић
Још 2010. године, студија америчке владе израђена по захтеву америчког Конгреса уочила је како доминантна кинеска позиција на тржишту материјала од ретких земних елемената даје овој земљи моћ да утиче на светску понуду и цене. Изнова оформити амерички ланац снабдевања ретким земљама потрајало би можда и до петнаест година, показала је ова анализа.
Тих петнаест година довело би нас до… отприлике овог тренутка. Али Вашингтон није устројио ту обнову [ланаца снабдевања], упркос важности магнета који се производе од ретких земаља у безброј војних производа и производа широке потрошње. Исходиште: у априлу, Пекинг је заиста искористио своју доминацију да утиче на снабдевање. Ова полуга утицаја показала се критично важном када је амерички председник Доналд Трамп одустао од најтежих казнених царина против Кине које су биле део његовог светског трговинског рата, и помогле су да се Вашингтон принуди на примирје које је сада на снази.
Исходиште вероватно не би изненадило покојног Харолда Ајкса, који је био амерички министар унутрашњих послова четрдесетих година 20. века и који није успео да наговори Американце да штеде гориво знајући да ће оно бити од средишње важности у Другом светском рату. Његов закључак, према наводима Данијела Јергина у књизи The Prize (Награда: епска трка за нафтом, новцем и моћи): „Немогуће је навести амерички народ да вас прати у политици опрезности како би се пренебрегао будући претећи положај“.
Ајкс је такође завидео како је Британија, насупрот томе, била способнија да се организује уочи рата. Уједињено Краљевство се „објединило“ око парламента, управе и пословних кругова у заједничкој пловидби, рекао је. Помакнимо се журно до 2010. године и сусрешћемо се са још једним америчким савезником који је био способан за координисано настојање да изађе на крај са изазовом који су поставиле ретке земље: Јапаном.
Поглед на токијско деловање може да помогне данашњим новопеченим љубитељима индустријске политике у Вашингтону.
Јапан је добио недвосмислену и јасну лекцију о кинеском утицају на ретке земне елементе свега неколико месеци након што је Канцеларија за одговорност америчке владе (US Government Accountability Office) објавила извештај у којем се детаљно приказује пекиншка доминација.
Кина је искористила свој доминантни положај у овом сектору током напетости око суверенитета над делом Источног кинеског мора које је надзирао Јапан (спор траје и сада). Иако то није званично обзнанила, Кина је умањила извоз ретких земаља јапанским произвођачима током отприлике два месеца, све док Токио није повукао потезе којима би умирио Пекинг.
У то време Јапан се ослањао на Кину за око 90 одсто ретких земаља које је набављао за своје потребе. Политичари у Токију предузели су журну акцију након тог обрачуна у Источном кинеском мору.
Фајненшел тајмс: Екстремисти предводе Нетанјахуов приступ рату са Хамасом
„Јапан је покренуо опсежан програм који је предводило Министарство економије, трговине и индустрије (скраћено МЕТИ), каже Крис Кенеди, стручњак задужен за економску стратешку политику (economic statecraft) у компанији Блумберг Економикс. Одговор обухвата четири саставна елемента: „диверсификовати изворе, рециклирати, умањити интензитет потрошње и идентификовати замене“.
Без домаћих резерви ретких земаља, Јапан је био подстакнут да заједнички ради са прекоморским пријатељима. Међу мерама које су предузели било је помагање заједничких пословних подухвата са Аустралијом, једном од земаља најважнијих извора метала који се убрајају међу ретке земне метале. Линас Рер Иртс лимитед (Lynas Rare Earths Ltd), са седиштем у Перту, добијала је доток свежег капитала сваких неколико година, последњи пут 2023. године.
(Линас која је и даље кључно важна компанија за добављаче и прерађиваче изван Кине, ове недеље је објавила да продаје деонице како би финансирала проширење својих капацитета а да би успела да задовољи очекивану повећану тражњу западних компанија).
Токио је одавно навикао да се усаглашава са компанијама из приватног сектора о укупним пословним стратегијама. МЕТИ (или МИТИ како је раније био познат) било је чувено по својој улози у обликовању поратног националног извозног бума.
Званичници су помогли координисање између добављача и корисника ретких земаља а законодавци су спровели законске реформе које су омогућиле да се убрза увоз и оформе стратешке резерве. Инвеститори и истраживачи били су усмерени према умањењу потрошње и изградњи рециклажне инфраструктуре.
Јапан се такође знатно окористио пошто располаже светски престижним произвођачима магнета и мотора који користе материјале од ретких земаља, и радили су на томе да одрже на окупу овај тржишни кластер, каже Кенеди.
„Они су приступили тако што су укључили целокупну владу и тесно су сарађивали са индустријским сектором“, каже Кенеди ,који је служио у Савету за националну безбедност у време Бајденове и Трампове администрације и радио је заједно на политичком планирању са државним секретаром Марком Рубиом.
Када се подвуче црта Јапан је успео да умањи своју зависност када је посреди увоз ретких земаља из Кине на шездесет одсто а циљ је да се овај удео спусти на мање од педесет одсто до краја 2025. године. А шта је са САД? Успешно кинеско коришћење ретких земаља да принуде Трампа да седне за преговарачки сто показује јасно амерички неуспех да се довољно припреми.
Док је Пентагон предузео мере да би се позабавио рањивостима у одбрани, његова настојања током претходне једне и по деценије често су „подбацивале у оквиру шире индустријске базе“, каже Кенеди, „Ово је јасна разлика и нешто што изазива озлојеђеност код људи који годинама раде на овим проблемима“.
Приватни сектор, од произвођача аутомобила до технолошких гиганата, је највећи потрошач ретких земаља. Сада када је Кина уклонила своја извозна ограничења, ове компаније можда немају подстицај да измене своје набављачке обрасце понашања.
Тачно је да је Трампова администрација предузела изванредно необичан корак: Пентагон је уложио четиристо милиона долара докапитализујући компанију Ем-пе Матиријалс, компанију која потиче од калифорнијског локалитета који је некада био највеће извориште ретких земаља.
Али сам по себи овај потез неће разрешити америчку рањивост, образлаже Кенеди. Министарство одбране ће и даље бити усредсређено на своје „провинцијално издвојене потребе“. Стратегија усредсређена на домаћу производњу такође пропушта да искористи могућности и капацитете које пружају амерички савезници и партнери, попут Аустралије.
„И, за то време не решавамо проблем који је у самој основи“, каже Кенеди, „Америчке компаније наставиће да прибављају метале и магнете из Кине сво док им је повољније да то чине“.
