Пише: Филип Драговић
Божић 2025/26 долази заједно са веселим тоновима Френка Синатре и Мараје Кери, који са ХРТ, РТС, РТЦГ, БИХР говоре о благданским пахуљама, кићењу јелки, даровима и буђењу хуманих осјећаја. На улицама Загреба, Сарајева, Београда и Цетиња сваковрсна шарада и панои са честиткама. Све, рекло би се, пуца од љубави и различитих нијанси доживљаја Божића. На фреквенцијама Радио Марије, +ХКР+, као и православних црквених радија весело одјекују пјесме посвећене једном истом догађају: рођењу Христа од Дјевице Марије. Помислио би човјек: једна фамилија, или бар истовјетна култура.
Али оћеш. Овај простор четири (или које више) државе одише међусобним неподношењем до изгнанства. Хрвати и Хрватице се међусобно радосно цјеливају и дарују, не марећи за прогон Срба који се десио и који се још увјек збива. Њихови свећеници позивају на молитву, мир, праштање – без и једне ријечи о пустим српским кућама и забрањеним ћириличним таблама. Ти благдански изливи радости не само да се дешавају упркос том ужасу, него би се рекло да су управо због тог (успјешно обављеног) прогона Срба, они некако садржајнији и растерећенији. Маестро Томпсон и његове глазбе, а поводом Божића, красе сваки кут Домовине.
Није ништа боље ни са друге стране. Срби јесу прогнани од Хрвата, а не Хрвати од Срба, али не види се никакав духовни напредак међу медијским и духовним лидерима Срба. Нико се, бар од оних чије се поруке шире чују, ових дана неће сјетити прогнаних Бошњака, убијених заробљеника у Сребреници, оних отетих па ликвидираних у Штрпцима! Питам се, у какав загрљај једни другима идемо, и шта то „све најбоље“ желимо, ако нијесмо спремни, баш уочи ових дана да јавно исповједимо своја непочинства (или она учињена без нашег знања и одобрења, али ипак у име нас)?
Посебна прича су Цетиње, Подгорица и околина. Тамо се већ мјеркају бадњаци и спремају печења, а мали народ подијељен у неколико галаксија. Прва диоба: Срби=Црногорци и Црногорци=Не-Срби. Друга ћелијска диоба: Срби=Црногорци окупљени око Митрополије и којима политички Београд није матица и Срби који су само Срби и којима је ЦГ успутна и мање битна творевина, спрам београдског политичког центра. А овамо, на Не-српској страни: Мираш, Бојан, атеисти, Титови пионири… И сви се они спремају за један исти бадњак. Препознаје се нешто мудрији и космополитски поглед на друге из Цетињске митрополије, него што други (разни други) имају капацитета и воље да погледају према њој. Али у општем метежу, тај пламичак људскости не може да угрије сваког, и не доприноси утиску да Божић иоле више отвара очи Црногорцима у односу на Хрвате, или браћу у Србији.
Ни већег празника, ни мањег разумијевања његове суштине, међу овдашњим државицама и народима! Боже помози!
