Зоран Ћирјаковић говори за Журнал о оријенталним коријенима српске културе и елитама које их не препознају.
Разговарао: Александар Живковић
Упозорили су ме да „говори брзо и много каже“. Заиста, морам да снимам, а не да записујем интервју. Максимално је концентрисан на одговоре јер „мисли дакле ботује“. Професионалац. Ко зна колико је интервјуа урадио и дао. Професионалац сам и ја, али волим оловком да узмем тезе за анамнезу. На крају је по његовом, ми у Журналу смо гостопримљиви, на првом мјесту.
Један мој пријатељ Вас назива Абу Ћирјаком због Вашег залагања, колико га ја разумијем, да српска култура освијести своје оријенталне коријене. Увијек се сјетим Богдана Поповића који је на 25. годишњици Српског књижевног гласника рекао:“Критиковали су нас што смо били окренути Западу. Али култура је била на Западу. Да је била на Истоку и ми би се окренули Истоку.“ Богдан Поповић, сломљен и очајан, преминуо је у вријеме савезничког бомбардовања Београда 1944. године, догађаја који никако није могао да прихвати. Питање јесте – гдје је данас култура? Куда да се окренемо?
То што говоре Абу јесте лупетање, јер немам деце, па могу само да будем Бин Ћирјак (син Ћирјаков, као што ја називам господина Ломпара – Бин Његош, син Његошев). Са Абу Ћирјак почео је Светислав Басара одговарајући на моју критику његовог ангажмана, што је, иначе, био мој последњи антивучићевски текст.
Ми смо сви овде оријентализовни. За вас у Црној Гори не знам, неке ствари о Црној Гори знам, неке не знам. Ви сте много ближи албанском менталитету. Зато сте толико успешни у Србији, не сви, разуме се. Црногорци по идентитету су сви исти: нема културних разлика између оних који се изјашњавају као Црногорци и оних који су Срби. Али, ви Срби из Црне Горе нисте исти као Срби из Србије. Ви сте на врху леденог брега исти као ми, а на другом крају се разликујете, што је јако важно с обзиром на чињеницу да су Србијом, углавном владали Црногорци.
Добро сада Србијом владају Босанци…
Полако, полако, компликованије је то. Зато што сте племенска заједница, менталитетски слична Албанцима…
Могао бих да кажем да сада у Црној Гори постоје етнички Црногорци, какве је створио или оснажио Мило Ђукановић, постојали су они и раније; он је од њих правио (није био толико успешан колико је желео, али имао је успеха) случајно православне Хрвате са албанским менталитетом, док су етнички Срби у Црној Гори поносно православни Срби са албанским менталитетом.
Зоран Ћирјаковић говори за Журнал (1): Српство је полицентрично
Тако видите ствари у Црној Гори, а шта је са овим оријенталним коријенима српске културе?
То је друштвена чињеница. Дубока култура српска јако је далеко од руске. Ми смо са њима слични по том врху леденог брега, православље, словенство, али су они по културном обрасцу и менталитету далеко од нас као Швеђани. То се види по Русима који су дошли овде.
И ту се све своди на – Цецу. Синедоха или скраћеница или друго име која описује српство у Србији, а она је данас матица српства, није Свети Сава, и то је лоше што није, то је – Цеца. Руси немају Цецу. А имају Узбекистанци, Бугари, Румуни, Грци, скиладика и гомила турбофолка, а тек Турци, Египћани, Сиријци…
Ми сада можемо да се окренемо политички, геополитички на Запад. Али не можемо да изврнемо себе изнутра. Ми смо оријентални народ у Европи. Ми смо други и другачији Европљани. Ово што је у нама испод коже, то је оријентално. То се јако споро мења. Невидљива култура, дубока, се јако тешко мења. Само су две културе у Европи упоредиве са српском по том спором мењању менталитета. То су Португал и Грчка. Значи такав нам је културни образац. Културни образац наш није оно што кажу Слободан Јовановић и Мило Ломпар, то је оно што каже, насупрот њима, највећи ауторитет у антропологији Рут Бенедикт, која је увела тај појам у науку.
Тај Ваш Богдан Поповић… ми можемо да се обучемо као западњаци, да једемо пицу и слушамо Вагнера, али ми смо оријентални људи. И ту смо исти: Дубравка Стојановић, Соња Бисерко, Војислав Шешељ и ја.
Сви су ти наши интелектуалци били дивни, доброноамерни људи, али су се загледали у неке књиге и културна елита је у књигама препознала неку Србију која не постоји.
Ви у Црној Гори немате ни аутошовинизам ни самопорицање, као што их нема ни у Републици Српској. Ми у Србији имамо три самопорицања: једно грађанистичко, друго, просветитељско које сада заступа господин Ломпар и треће, најмање малигно, заветно које је заокружио Жарко Видовић. Наравно и просветитељско и заветно самопорицање има своје дубоке корене. Наша елита има проблем с тим какви смо испод коже. Она се тога гади. Ми смо белци и у Европи смо и тај спољни оквир јој је пречи. Говорим о Србији. Ви у Црној Гори немате тај проблем, имате неке друге проблеме о којима ћу да говорим касније.
Недавно сам читао Ваш текст у коме, полазећи од Грамшија, критикујете актуелни српски национализам. Мени се чини да је у условима још једног Косовског полома, нужна и критика српског национализма. Шта је по Вама проблем са данашњим „србовањем“?
Дивно је србовање. Али ово у Задрузи, на свадбама, вашару у Шапцу или као икона на зиду. Проблем је са елитама. Данас вође српског национализма, као Мило Ломпар, хоће да ми постанемо поносно православни Хрвати. Српски национализам политички и не постоји ван онога колико је Вучић реал-националиста, мало-националиста или како хоћете то да назовете. Ван тога српски национализам је клинички мртав. У народу има већину, али се елита гади народа. Они хоће неке идеалне а не реално постојеће Србе. Зато не умеју да се обрате народу и зато је једина алтернатива Вучићу, не Динко Грухоњић лично, већ снаге које оличава Динко Грухоњић.
Администратори јављају да је стигло доста приговора читалаца на први дио интервјуа. Стигле су, истина, и неке похвале. Можете да своје мишљење пошаљете на zurnalportal@gmail.com. Наставиће се…
