Umesto da živim ponašanjem pokažemo da je biti Srbin čestita uloga koju nam je namenio Bog, mi ružimo sve redom, dokazujući kako vredimo samo zbog jednog: normom utvrđenog nepravilnog oblika prisvojnog prideva „srbski“.
Učenici iz moje prethodne generacije kupili su mi jedne godine za rođendan majicu na kojoj je pisalo: Neguj mo srbski jezik. Smejali smo se kad sam otvorila poklon, sigurna da majicu nikad neću obući, ali da ću ‒ gledajući je ‒ znati čiji je poklon i misliti na svoje đake. U poslednje vreme ‒ tako mi se čini ‒ u nestručnoj javnosti insistira se na obliku srbski, kao i Srbkinja, jer ‒ kako znalci kažu ‒ na taj se način čuva veza sa značenjem, te je srbski onaj koji je u vezi sa Srbijom, a srpski onaj koji nas povezuje sa srpom. Nemali broj tekstova napisan je ovim povodom, u odbranu iznete teze, gde se, između ostalog, kaže kako je sporni pridev bio u upotrebi kod Srba pre reforme jezika Vuka Karadžića, čak i Vuk ponegde koristi ovaj oblik, da bi ga iz upotrebe sasvim izbacili jugoslovenski mislioci, s jasnom namerom: da ugroze identitet srpskog naroda i liše ga ‒ simbolički, a onda i stvarno ‒ njegovog postojanja. Drugim rečima, onda kad budemo dosledno pisali srpski umesto srbski, Srba više neće biti, sem ponegde na papiru, pretvoriće se u malene srpove.
Kako reče jedan moj sagovornik nedavno, jezik je skup pravila koja su utvrđena dogovorom i ona se mogu menjati, pa tako insistiranje na jednom mesto na drugom pridevu ne može se ničim valjanim opravdati, sem obešću ligvističke elite koja govori kako se inače ne govori, s namerom ‒ kaže on ‒ da i ono malo govornika srpskog jezika ponestane.
U današnje vreme svako ko je iole pismen i u nekoliko napisanih rečenica ne napravi ozbiljne pravopisne greške ‒ može se smatrati delom elite, ali to ovde nije tema, već je nešto drugo zanimljivo. Nereprezentativni uzorak pokazuje kako su zagovornici srbskog modela ponajčešće ljudi koji će napisati i: mi bi smo, nemogu danas doći, doćiću sutra, itd. Kako su potonji primeri sa stanovišta pravopisne norme netačni, na koji način onda razumeti samovolju u pogledu upotrebe pomenutog prisvojnog prideva?
U primeru srbski ‒ danas, ne u predvukovsko vreme ‒ ogleda se jedna važna osobina ljudi, a to je nepristajanje na ono što je konvencijom utvrđeno. Konvencija je dogovor između ljudi, a kako smo mnogo puta videli da ljudi greše, i konvencija može biti pogrešna, utvrđena naopako, s namerom da oteža život, nikako da ga učini smislenijim. Pravila se s razlogom krše, jer nas ona ograničavaju i ne dozvoljavaju nam da ispoljimo urođenu nam slobodu.
Ako bismo pisali i govorili srbski, mi bismo pokazali inat prema svemu onom što srpstvo sebi podređuje, utvrdili bismo kako se od svih loših uticaja i nanosa branimo, svesni ko smo i kuda idemo. Stoga je ovaj pridev imenitelj težnje nemalog broja Srba da pokaže svoj prirodni bunt prema loše utvrđenoj istoriji i teškom vremenu i da se odupre ‒ sad već ‒ očiglednom zataškavanju činjenica.
U pridevu srbski čuje se gorka molitva majki koje su sahranile svoje sinove i očeva čija je duša amputirana. Prema ovoj reči što se teško izgovara ‒ treba je izgovoriti brzo ‒ krije se muka jednog naroda koja se ne uspeva drugačije artikulisati do neprekidnim ponavljanjem istog: vi koji govorite srpski ‒ ne razumete ništa.
Međutim, kako neretko biva, ukoliko jednu jezičku stvar brane oni koji slabo jezik poznaju, sem intuitivno, ona se vrlo lako preobrće u svoju suprotnost, ili u nešto čemu smo skloni da se podsmevamo. Zašto je to i ovde slučaj?
Zato što pridev srbski ili srpski ‒ svejedno ‒ ne čuva ono što zagovornici ove ideje žele da sačuvaju. Znamo da se nekad koristio problematični pridev, nalazimo ga kasnije i kod Crnjanskog, potom je odluka doneta u korist ovog drugog zbog jednačenja suglasnika po zvučnosti, ali koji god da se izabere ‒ premda je drugi s fonološkog stanovišta logičniji ‒ ništa se suštinski ne menja, zato što je jezik društvena refleksija, nikako obrnuto. Ako je snažna potreba jedne grupe ljudi da se kroz jezik utvrdi ono što bi morala biti činjenica ‒ a to je da srpski narod postoji i ima pravo na svoj legitimitet ‒ onda ta ista grupa ljudi potvrđuje da je još jedino jezik raspoloživo oruđe za nacionalnu ili bilo koju drugu borbu. Ukoliko mi moramo posvetiti vreme ovom ‒ u suštini ‒ jezički trivijalnom pitanju, onda su naše borbe jalove. I dodajem: nisu. Takve su borbe lakše, jer umesto da svojim živim ponašanjem pokažemo da je biti Srbin čestita uloga koju nam je namenio Bog, mi ružimo sve redom, dokazujući kako vredimo samo zbog jednog: normom utvrđenog nepravilnog oblika prisvojnog prideva srbski.
Biljana Kovačević
Izvor: Stanje stvari
