Пише: Биљана Ђорђевић Мироња
Одавно је Иво Андрић указао на мањкавост закона и друштвених схватања који нису налазили начин да заштите злостављаног појединца. Као добар познавалац душе, писац је препознавао такве облике напада на достојанство, због чега је и сам напустио државну службу
Током актуелних напуштања радних места и отказа у академским, културним и просветним круговима, читамо Андрићеву дневничку белешку из 1938, унутрашњи монолог четрдесетшестогодишњег помоћника министра иностраних послова, који након двадесет година пењања уз лестве државне службе преиспитује своје дотадашње учешће у систему: „Нагледао сам се велелепне друштвене зграде; најпре споља, а затим изнутра. Док сам је оптркивао споља, урлао сам са свима који су трчали и обијали прагове заједно са мном, урлао лирски и хармонично, али урлао. Унутра, певао сам у хору, заједно са осталима који имају кров над главом, певао тихо, нечујно, али певао.
Сада, кад сам видео, чуо, осетио и упознао једно и друго, време је да потражим треће место. Скровито а узвишено место где се не урла и не пева, где се стичу конци и узлови живота и смрти, где се не жели и не чека, него се седи над нађеним и дочеканим, над непрегледном и непролазном реком живота, целог живота, у размишљању, без жеље и помисли да се обухвати,
Фрагменте сличне природе писац ће унети у Знакове поред пута. Но не и овај који, као сувише личан, остаје у једном од његових џепних нотеса. Пратећи даље Андрићев радни век, то „треће место” на којем је желео да се посвети животној мудрости за њега ће остати недосегнути простор среће – будући да ће бити суочен са фашистичком окупацијом и комунистичким устројством нове Југославије. Ипак, писмо отказа или оставке упутиће почетком 1941. симболично отказујући своју веру у систем у чијем је стварању и јачању учествовао. Разлози за такав потез су оглушивање његовог надређеног министра иностраних послова Александра Цинцар Марковића о његове молбе да га прими на разговор, затим игнорисање и занемаривање његовог присуства на позицији првог човека југословенске амбасаде у Берлину укључивањем трећих, приватних лица која министар прима и која обављају Андрићеве послове, те изостанка обавештавања о резултатима тих посета. Налазећи немогућим да настави рад у датим околностима и изражавајући мишљење да је такав начин штетан по Југославију (постајући тако користан за Немце), Андрић пише да ради по савести и радном искуству.
Указујући на одређену врсту коментара, као последицу игнорисања и занемаривања његовога залагања, како међу његовим колегама тако и у немачком Министарству иностраних послова, Андрић министра обавештава да је његов дипломатски углед нарушен, те да, због смањеног ауторитета, жели да напусти положај. Посланик у писму наводи да га поклоњено поверење обавезује да искрено и отворено саопшти све што сматра да је неопходно у интересу службе и да не жели да заузима положај под условима који су у противности како са његовим погледима на службу тако и са његовим схватањем личног достојанства. Из следећег Андрићевог писма закључујемо да министар не прихвата његов захтев да буде разрешен дужности, али и да он чврсто остаје на становишту да службу напусти.
Немири из радних дана
Средином тридесетих година, писац је у своје дневничке нотесе записивао утиске након радних дана и сусрета с људима. Неке од њих укључио је у Знакове поред пута тридесет година касније, док су други остали само међу његовим белешкама. Међу оним објављенима налазимо мишљење извесног странца о нашим људима које је Андрић сматрао важним. Наиме, постоје појединци који болују од „хипертрофије личности”, који су при сваком заједничком послу опседнути сопственим значајем и улогом. Њихова амбиција, уместо да се фокусира на рад, резултате и укупан заједнички успех, усмерена је искључиво на истицање своје личности и наметање сопствене воље. Андрићев радни век протиче „кроз напоран рад, непријатне сусрете и трзавице сваке врсте”, проводи дане са „главобољом, потиштеношћу, уз огорченост и гнев”, а ноћи у несаници. Токсичност нефункционалног и морално компромитованог система писца исцрпљује до крајности: „Да ме још мало и никако не боли глава, помислио бих да сам већ
Разлози Андрићевe главобољe
У књизи Срђана Мићића Од бирократије до дипломатије: историја југословенске дипломатске службе 1918–1939 налазимо да је Андрић извештавао о различитим облицима волунтаризма у Министарству иностраних послова: о ухођењу и контролисању дипломатских чиновника, различитим малверзацијама попут трговине дневницама на црној берзи, примања службеника преко партијских и непотистичких веза, о изузетној непрофесионалности појединих шефова мисија који су архиве својих надлештава смањивали спаљивањем докумената, о уносном отварању радних места „у новим посланствима, отправништвима послова и конзулатима”, као и о маничној жељи млађих службеника да добију премештај у прекоокеанске земље због женидбе са „доларском принцезом”. Већина службеника „избегавала је економске, административне, финансијске, правне и архивске послове”, чекајући премештај из таквих одељења „као осуђеници пуштање на слободу”, како се Андрић изразио. Уз Нушића је указивао на непознавање страних језика као на „константан проблем у југословенској дипломатско-конзуларној служби” и да је „најкарактеристичнија особина чиновника приманих из угледних породица незнање француског”. Писац је у службеним документима скретао пажњу да је „велики број девојака које су биле запошљаване у МИП-у, добијао радно место не на основу својих знања већ су биле неспособне женскиње непоузданог и сумњивог морала и пријатељице и метресе начелника одељења и шефова одсека”.
Ауторитети гладни публицитета
Поред институционалних проблема, Андрићеве фрустрације имале су и друго лице – лице старих, самодовољних ауторитета. Стога једну скупину фрагмената посвећује геријатријском патернализму и критици старих људи који су и у позним годинама испољавали очајничку потребу за доминацијом и друштвеним признањем.
Отворено је говорио о „многим својим пријатељима‑академицима који су просто обожавали конференције за штампу као рекламу”, због чега он сам никада није пристао да буде председник САНУ. Андрић је сматрао да је „човек сам себи највећа титула”. Истицао је да му звања сметају, а као друкчије примере наводио је колегу писца који је волео да буде ословљаван као академик и румунског државника Николаеа Јоргу, који се увредио када му је, као млад дипломата, уручио писмо без свих његових титула.
Уз оштар анимозитет према одређеним аспектима старости, писац издваја потребу појединаца да се истичу упркос немоћи, негујући бесплодне, празне и двосмислене разговоре. Тако му разговор са два старца, универзитетским професором са праксом дужом од 30 година и чувеним генералом (њихова звања Андрић ће избацити из фрагмента унетог касније у Знакове поред пута), доноси осећај да се живот „сужава и мрачи”, да се креће „уским, клизавим и загушљивим ходником” без излаза, где „се дешавају само ругобе и злочини, без сведока, без спаса и изласка, јер му је крај затрпан лешевима”. То искуство, због којег је имао потребу да се окупа и преобуче, доноси му осећај „загађености отровним пепелом”, услед чега му треба времена да се „раскужи и поврати.
Писац истиче и изопачену перцепцију света код старих људи: да је свет постао већи и тежи, али и да је истовремено ужи и препун. Те супротне и подједнако нетачне крајности показују унутрашњи раскол и конфузију. Записи о старости могли би се завршити пишчевим силогизмом: „1) У већини случајева старци немају шта да кажу млађима; 2) Већина стараца воли да прича и да даје савете млађима; 3) Значи да је оно што стари говоре младима понајчешће – ништа”.
„Злостављање” – алегорија о драми човека у систему
Уз белешке, Андрић исписује приповетку Злостављање, коју ће објавити 1946. На први поглед, реч је о породичној драми у средишту са младом женом која трпи специфично вербално понижавање од знатно старијег мужа. Наиме, вредна и наочита Аница, скромног порекла, удаје се за богатог трговца неугледне спољашњости. Током три брачне године, муж све живље прича о свом наводном утицају у државним органима и пословном свету „пливајући безобалним морем самохвалисавости”. Знајући да су у питању лаж и самообмана, те манифестације надмености Аници из дана у дан постају све заморније и мучније. Убрзо почиње да осећа стрепњу, гађење, понижење и стид, да трпи главобољу и несаницу. Свесна је да постаје жртва, „да је злоупотребљена и злостављана на подмукао али привидно безазлен и допуштен начин”. Тешка безвољност, јад, униженост, пасивност, неотпорност и самопрезир током „живота у дубоком мраку”, „у свету пуном ругобе и несавршенства”, те „упрљаност” и потреба за сталним купањем, еквивалентни су оном што писац изражава у дневничким записима. Аничин бег на крају приче праћен паничним страхом и скромним кофером са неколико стварчица, може се тумачити као антиципација савремене представе о човеку који, згађен лицемерјем и опскурним понашањем система, напушта посао са малом кутијом и неколико предмета тражећи мир у тренутку када друштво још увек не уме да препозна и казни виновника његове патње.
Јерков на предавању у Никшићу: Андрић је био преширок за нас
Уједно, чин самоспасавања налик је Андрићевом трагању за „трећим местом” изван „велелепне друштвене зграде”. Друштво и породица осудиће потез „побегуље и беснуље”, као што се тешко разуме одлазак првог човека амбасаде или, данас, отказ професора универзитета, директора институције културе. Уколико се положи у контекст савремених знања о структури моћи и сазнања о врстама психолошког насиља, приповетка се може читати као проницљива и футуристички изречена алегорија прикривеног злостављања у малим породичним и радним срединама, без присуства сведока, феномену који је данас законски санкционисан. Мајстор речи је пре осамдесет година, градећи лик злостављане жене, тај механизам назирао и разумео, критикујући и употребу израза „разумеш” и „знаш ли ти ко сам ја”. Још тада је Андрић указао на мањкавост закона и друштвених схватања, који нису налазили начин да заштите злостављаног појединца. Као добар познавалац душе, писац је препознавао такве облике напада на достојанство, због чега је и сам напустио државну службу. Андрићево размишљање о драми човека заробљеног у парадоксу успеха и невидљивог злостављања текло је како кроз службене списе тако и кроз личне немире и прозну фикцију.
Извор: Политика Магазин
