Kulturne revolucije šezdesetih, i one na Istoku i one na Zapadu, oblikovale su svet u kojem su mnogi od nas živeli, sve do finansijske krize 2008. pandemije kovida 2019. ili rata u Ukrajini 2023. – koji god od tri moguća markera kraja jedne epohe uzeli. Ali u svakom slučaju, jasno je da danas živimo u jednom sasvim drugačijem ideološkom svetu
Kao što pretpostavljam da i mnogi stariji ljudi rade, razmišljao sam o najvažnijim delovima svog života, ne samo na ličnom već i na društvenom planu: kako su društvene sile uticale na mene i učinile da mislim ono što mislim.
Za većinu iz moje generacije i na Zapadu i Istoku nema sumnje da su kulturne revolucije šezdesetih godina prošlog veka predstavljale ključni događaj. (Moram da isključim Treći svet iz ove generalizacije pošto ne znam dovoljno o tome kako je zapadna kulturna revolucija uticala na tamošnju ideologiju i običaje).
U maju i junu ove godine bila je 55. godišnjica „Maja ’68“ – Les evenements de mai. Prošle nedelje je bila 55. godišnjica invazije Varšavskog pakta na Čehoslovačku, što je dovelo i do rađanja modernog disidentskog pokreta u SSSR-u, kada je osam osoba razvilo poster na Crvenom trgu osuđujući invaziju.
Ova revolucija mene je zatekla u nižim razredima srednje škole. Svi događaji koji se u tom uzrastu dešavaju, čak i kada nisu revolucionarni, utiču na kasniji život. Utoliko više ako jesu revolucionarni. Imali smo sreću da su događaji koji su na nas uticali bili revolucionarni najpre u kulturnom smislu. U isto vreme Kina je prolazila kroz svoju Kulturnu revoluciju, ali je to bio sasvim drugačiji sled događaja, ozbiljniji, jače ideološki definisan i daleko krvaviji. Ali ništa manje značajna nije bila kulturna revolucija na Zapadu.
Šta se njom postiglo? Ona je smanjila socijalnu distancu između bogatih i siromašnih, što je ogromno dostignuće; oslobodila je seks i poboljšala društveni položaj žena što je dovelo do sadašnjeg prihvatanja rodne ravnopravnosti i svih seksualnih preferencija među liberalnim elitama; osigurala je jednaka ili slična građanska prava za crnačku populaciju u Sjedinjenim Državama; dramatično je promenila navike u oblačenju, pojednostavila ih i doprinela očiglednoj društvenoj ujednačenosti time što je otežala prepoznavanje nečijeg društvenog statusa na osnovu odevanja.
Revolucija je bila slična na Zapadu i na komunističkom Istoku, ali je proizvela veoma različite efekte. Na Zapadu je, politički, smanjila klasnu polarizaciju i klasni antagonizam. Doživeo sam ovu revoluciju u Belgiji, gde sam išao u srednju školu. Kada sam stigao tamo, Belgija je nesumnjivo bila klasno raslojeno društvo u kome samo dečaci bogatih roditelja mogu da izlaze sa devojkama bogatih roditelja. Pravila su bila jasna. Međutim, revolucija ih je postepeno nagrizala: do sredine 1970-ih to više nije bilo tako. Došlo je do duboke društvene promene koja je, mislim, opstala.
Na Istoku, gde su klasne razlike bile manje ili su bile izbrisane političkom revolucijom kasnih 1940-ih, nova Revolucija je otvorila vidike slobode. Oni su nagoveštavali da u blizini postoji drugačiji, mnogo slobodniji i raznolikiji svet i da je on moguć – nije Utopija. To je podstrekavalo otpor vlastima i osećaj slobode – obe stvari koje su bile anatema za komunističke režime, koji su vrednovali konformizam i poslušnost.
Posledice revolucije bile su dugoročne, što se dobro videlo na generaciji koja je došla na vlast dvadeset godina kasnije. Možda izgleda čudno spojiti u istoj rečenici Bila Klintona i Mihaila Gorbačova, ali oni dobro ilustruju ono što imam na umu. Klinton je bio proizvod rušenja klasnih barijera u napredovanju, dok je Gorbačov bio proizvod ideja iz 1968: socijalizma s ljudskim licem. Verovanje u tako nešto uticalo je na Gorbačova u njegovim studentskim godinama, kao što znamo iz memoara Zdenjeka Mlinarža i iz „ispovesti“ samog Gorbačova.
Jedna od komplikovanih karakteristika ove revolucije bila je to što je bila levičarska ne samo na društvenim planovima koje sam opisao već i zato što je iz zaborava donela mladog Marksa (čiji su rani radovi, igrom slučaja, prvi put tada i objavljeni, više od sto godina nakon što ih je napisao), a s njim i veru u demokratski socijalizam.
Na Istoku, izazov okoštalim pseudomarksističkim režimima došao je s levice. I još bolje, od samog osnivača političkog sistema koji su vlasti tvrdile da predstavljaju – mladog Marksa. Nije slučajnost što su skoro sve revolucionarne vođe u Istočnoj Evropi poticale iz pokreta komunističke omladine: cela grupa Praksis u Jugoslaviji, Lukačevi učenici u Mađarskoj, u Poljskoj Jacek Kuronj, Adam Mihnjik i Lešek Kolakovski (došao s tvrde staljinističke levice), Ota Šik i Aleksandar Dubček u Čehoslovačkoj.
Revolucija je bila slična reformaciji: osvežila je i ponovo afirmisala izvorna ideološka uverenja, i tako istakla jaz između njih i stvarnosti. Kasnije će se ovi pomenuti lideri, zajedno sa ostatkom društva, pomeriti udesno: bilo u nacionalističkom ili klasično liberalnom pravcu. Ali to je bilo moguće samo otud što su oni, kao prva opozicija dotadašnjem režimu, došli s levice, pa je njihova pozicija stoga ideološki bila opravdanija nego da je došla s diskreditovane desnice. Poenta je da su 1968. istočnoevropski režimi bili dobro opremljeni da se nose sa izazovima sa desnice; ali su bili loše opremljeni da se nose sa izazovima s levice, s naizgled apolitičnim izazovom duge kose, glasne muzike i širokih zvoncara.
Na Zapadu, međutim, nakon razbijanja nekih od društvenih barijera i uspostavljanja prividne jednakosti, revolucija se završila, i to po mnogo čemu poput revolucija iz 1848. godine. U drugom slučaju je proglašena zvanična politička jednakost; u slučaju revolucija 1968. proglašena je zvanična društvena jednakost. Ali u oba slučaja ekonomski jaz je postao veći. Štaviše, ekonomski jaz posle 1968. godine smatrao se opravdanijim nego pre, kada su revolucionari tvrdili da je on posledica nepravednih klasnih razlika. Sada, kako se revolucija odvijala, jaz je odražavao razlike u sposobnostima i uloženom trudu – ukratko, u zaslugama. Tu na scenu stupaju dve ikone revolucionarne generacije koje prave zaokret ka neoliberalizmu: Bil Klinton i Toni Bler. Levica je bila ta koja je validirala tradicionalne pozicije desnice i učinila da se ona čini zdravorazumskom i time čvršće ukorenjenom.
Levičarski napad na režime na Zapadu ubrzo se pretvorio u potvrđivanje pozicija desnice, sada čak pojačan jer je bio lišen uobičajene i teško opravdane klasne podrške. Naizgled antikapitalistička revolucija iz 1968. godine učinila je svet bezbednim za kapitalizam. Joška Fišer je postao ministar spoljnih poslova Nemačke i nadgledao je prvo raspoređivanje nemačke vojske van granica zemlje od kraja Drugog svetskog rata; Bob Dilan je dobio Medalju slobode; Mik Džeger je proglašen vitezom. Na to kakva promena je nastupila slikovito ukazuje činjenica da se na Džeremija Korbina, možda jedinu značajnu političku ličnost na Zapadu koja je nastavila da se drži uverenja sličnih onim iz 1968, 2020-ih počelo gledati kao na relikt davne prošlosti.
Politički efekti revolucije na Istoku i Zapadu u početku su bili različiti, ali dugoročno gotovo identični. Na Istoku je, kao što smo videli, napad na režim došao sleva, i to je režime učinilo nespretnim u njihovom odgovoru. Ali socijalizam s ljudskim licem, ili bilo koja vrsta socijalizma uopšte, postepeno su odbačeni u evoluciji koja se pretvarala da je na Zapadu kao njena krajnja tačka proglašeno ono što je Vaclav Klaus nazvao „kapitalizmom bez prideva“. Liberali ujedinjeni sa snažnim silama nacionalizma, koje su u međuvremenu samo rasle a bile prilično nevažne 1968. godine, srušili su komunističke režime. (Ovim ne poričem važnost američke spremnosti da ratuje protiv komunizma širom sveta; kada kažem da su režimi srušeni iznutra, imam u vidu činjenicu da su do 1989. komunistički režimi ideološki imali vrlo malo toga da ponude svojoj populaciji.)
Ova revolucija – s važnim izuzetkom nacionalizma koji sam spomenuo – oblikovala je svet u kojem su mnogi od nas živeli do finansijske krize 2008, kovida 2019. ili rata u Ukrajini 2023, koji god od ova tri moguća markera kraja jedne epohe uzeli. U svakom slučaju, jasno je da danas živimo u sasvim drugačijem ideološkom svetu.
Branko Milanović
Izvor: Global Inequality and More 3.0
