Пише: Петар Пеца Поповић
Није неочекивана вест да је Нинус Несторовић добио још једну награду. Навикао нас је на то последњих година. Текст „романа без сувишних речи“ због кога је постао лауреат Дана сатире „Павле Тончић“ гласи: Направили су болнице у којима нема ко да ради, стадионе на којима нема ко да игра и путеве по којима нема ко да вози. Ако овако наставе, очекујем да ће ускоро направити и изборе на којима неће имати ко да гласа. То је онај исти афористичар који је својевремено констатовао: Дуго смо дозвољавали да нам други уништавају Србију, а онда смо ствар узели у своје руке.
Србија јесте богомдана за сатиричаре и афористичаре! Што је нама све горе, њима је све боље. Градиво им се свакодневно галантно дарује пошто живимо у друштву и времену које обилује злом, глупостима, отимањима и фабриковањем невероватних постигнућа господара Србије. (Кад си навласти мораш много да лажеш иначе ти народ неће веровати.) Афористичари нас уредно подсећају колико је политика (са свим њеним проминентним носиоцима) сама по себи неизлечив карневал комичних протува. Штавише, неке се ствари ни не могу достојно искарикирати у мери у којој стварно заслужују. Јер, У нашој држави је свеједно где се налазиш. Увек си на месту несреће.
Са социолошког становишта, афоризам је врста изреке изразито иронијске семантике, самим тим адресиран ка писменијим слојевима друштва. Та уметност изабраних речи – књижевни облик између пословице и досетке, садржински збијен а мисаоно густ – одувек је прикладан за изражавање важних животних искустава. И што је најважније – због њега се (за сада) не иде у затвор.
Горан Скробоња: Вријеме је да “жанровци” добију НИН-ову награду
Својевремено је Душко Радовић, мислећи на највиталнији жанр овдашње књижевности, рекао: „Змај нам је био на почетку!“ Јовановићеви следбеници, ти „наследници светог жара“, никад нису били без довољно инспирација за своје стваралаштво. Таква нам историја, таква нам је збиља. Засипани смо афоризмима по мери времена. Од Виба и Јежа преко студентских гласила, дневних листова и радио-програма све до телевизије отварали су се и чували простори за пласирање: „кратких, језгровитих, значењем богатих изрека усмерених ка сумњи на све постојеће, са циљем да буде смех до бола“.
Једног доброг дана ће се показати да су кроз све наше ломове најбоље прошли управо „дриблери духа у неколико речи“ јербо су најспремније дочекали погана времена. „Београдски афористичарски круг“, својеврсна интелектуална герила, вербалним диверзијама дуго је и успешно деловао по питању одржавања заједничког менталног здравља. Јер човек је створење које не живи само од хлеба, него и од уловљених речи да га кураже кроз свакодневна искушења.
И тако до Нинуса Несторовића! Један од врхунских жонглера асоцијација и колажирања цитата, из круга је оних који се не устручавају да испоље своју духовитост као друштвени ангажман. Такву интелектуалну проницљивост краси стил, јасност, волшебна даровитост и вишеслојност значења исписаних „романа без сувишних речи“. Нинус својим стваралаштвом оставља дубоки траг о парадоксима и будалаштинама живота у Србији. То књижевно стваралаштво, бритко и снажно, ваља посматрати као оригиналну синтезу каламбура, литературе и филозофије. Речју, збирка микробравура.
Све што Нинус ради само је мала кап осмеха у океану нашег свеопштог пораза. Али мрачан океан би без те капи био компликованији за бродоломнике. Јесте да нас је проверени „флеш-ројал“ асова (Кесић, Жанетић, Љубичић, Петровић и Ивановић) навикао на уредно разгаљивање на телевизији, али се не смеју губити из вида ни неуморни мајстори из Баљковог ешалона. У земљи где свака врста власти жуди за формом бахате и трајне владавине (уз организовано поданичко дивљење) ваља имати увид у исписе „заоштрених пера“ као начина неслагања и немирења са „нелогичностима“ таквог друштва и успостављене несносне стварности. Пошто „од када су се криминалци прерушили у полицајце, полицајци у демонстранте, власт у опозицију, нешколовани у докторе наука, лаж у истину, Србија се више препознати не може!“
Извор: Радар
