Piše: Biljana Stepanović
Ne radi se ovde samo o izborima. Naprednjaci sada igraju na dva razboja. Dok jednom rukom razbijaju opoziciju na sastavne delove, drugom nastavljaju svoj posao života – proširenje Beograda na vodi, te mašine za beskonačno zgrtanje novca za elitu na vlasti, o državnom trošku. Ako izgube vlast, nema ni širenja Beograda na vodi. Ako se ne širi Beograd na vodi, čime će da se hrani ta elita na vlasti?
U opštem zamajavanju oko izbora, datuma, uslova, koalicija i zahteva koji naravno nisu i neće biti ispunjeni, jedva smo i primetili da se grandiozni projekat Beograd na vodi sa 100 hektara uzurpiranog državnog zemljišta, sada naglo uvećava za još čitavih 327 hektara.
Da bi nam sve bilo jasno, najbolje je da pogledamo mapu. Osim onog priobalja Save i Savamale gde su nikle one kulčine koje neprirodno štrče u nebesa kao neka imitacija Dubaija, sad se taj poduhvat širi na sve strane. Ide preko reke na novobeogradsku stranu, obuhvata i Savski venac, Stari grad, Čukaricu, Sajam sve do Hipodroma, kao i nekoliko parcela kod Brankovog mosta.
Ovu odluku donela je Vlada Srbije u svom tehničkom mandatu, što je veoma zgodno. Čekamo nove izbore, beogradske i lokalne, čekamo i novu vladu već četiri meseca, ali posao ne sme da čeka, pa državno zemljište može da uzme i ova tehnička vlada.
A šta je dosad uzeto i šta je država dobila? Formalno-pravno većinski vlasnik Beograda na vodi sa 67% udela je preduzeće Eagle Hills, dok preostalih 33% ima država Srbija. Arapski (neki kažu veoma kontroverzni) biznismen Mohamed Alabar uložio je početni kapital od 43,6 miliona evra, dok je država Srbija uložila zemljište na savršenoj lokaciji od blizu 100 hektara, koje je i uredila da bi proterala zmije, guštere i narkomane i omogućila gradnju velelepnih zgradurina po uzoru na neke Emirate na Balkanu.
Uređenje podrazumeva i izmeštanje autobuske i železničke stanice, izgradnju celokupne infrastrukture i to košta stotine miliona evra. Samo na ime doprinosa za gradsko građevinsko zemljište koje nije plaćeno, Beograd na vodi duguje gradu Beogradu čak 126 miliona evra. A ako je država dobila svega trećinu vlasništva, to bi značilo da njeno ulaganje vredi svega 20 miliona evra. I povrh svega, država je od celog ovog projekta do sada, na ime dobiti, prihodovala mizerna tri miliona evra.
To je do sada. A šta treba očekivati od sada?
Beograd na vodi, takav kakav je planiran, biće potrebno oplemeniti i očovečiti, da se od spavaonice što je sada, pretvori recimo u „Naš Beograd“ za novu elitu. Ipak će biti preveliki da se samo nižu kule nebu pod oblake. Treba sagraditi sadržaje koji su obećani, ali nisu izgrađeni: recimo operu, pozorište, izložbene salone, škole i sve neprofitabilne stvari koje ipak čine grad. Kako je sasvim jasno da vlasnik tog projekta, ko god on bio, nije zainteresovan da troši novac na kvadrate koje ne može da prodaje, dobitna kombinacija glasi – sagradiće ih država.
Za taj poduhvat dušu je dao novi projekat Ekspo 27. I za njega je, kao i za Beograd na vodi, donet Ledž specialis, što znači da se o trošenju novca nikome neće polagati računi. Do sad su svi pokušaji da se centar Beograda premesti u ovo naselje neslavno propali. Beograđani neće dole da idu ni na koncert Nika Kejva, pa je projekat Ekspo 27 idealan kao pokriće da se na tom mestu zaokruži novi bogati naprednjački grad, sopstveni Dubai na Savi. Time će lepo da se ogradi od ostatka grada i njegovih nepodnošljivih žitelja koji neće da razumeju progres. U tom starom gradu neka otpadaju točkovi sa autobusa, nek se prevrću kocke po pet puta, njihov problem.
Dok se to sve ne sprovede, logično je da se ne smeju izgubiti izbori u Beogradu. Mnogo je veliki ulog u pitanju, pa za mnoge tu ima i mesta da se ugrade. Tu samo imamo dva pitanja, koja bi kod naprednjaka morala da izazivaju ozbiljnu paniku. Prvo, gde će da pozajme tolike milijarde, potrebne za Ekspo 27? I drugo, ako i nabave novac, kako će toliki posao da završe na vreme, već krajem 2026? Ima i treće – šta će ako ne uspeju? A nemaju sa kim da podele odgovornost.
Izvor: Nova Ekonomija
