Пише: Атанас Ступар
Нико у Црној Гори није био више јавно оспораван, понижаван, вријеђан, пљуван, физички нападан, нескривеној мржњи и агресији изложен од Амфилохија Радовића митрополита црногорско – приморског, Српске Православне Цркве. Трајало је то деценијама, све до његове смрти.
Готово да је немогуће пронаћи земљу у свијету чије су званичне власти и њихове присталице излиле толико бијеса и учинили толико неправди особи која је уз то била и свештено лице највишег ранга најраширеније вјероисповијести у држави.
То не говори само о непросвећености, насилништву, некултури и примитивизму друштва већ и о његовој дубокој идеолошкој острашћености која је у дугом временском периоду праћена суровом окрутношћу према вјери, свештенству и вјерујућем народу. У ратним временима нормално је било убити свештеника. У мирним временима нормално је било изругивати му се и учити дјецу да га заобилазе као бабарогу.
Данас, 6 година послије Митрополитове смрти многи који су га брутално нападали далеко од тога да се не кају већ почињу да га хвале покушавајући се представити као подржаваоци неких наводних Митрополитових ставова о устројству цркве. Придружује им се и дио Митрополитових сарадника.
О чему се ту ради? О новој фази погубне идеологије!
Временом су одређене особе успјеле докучити значење тек једног од тридесет слова азбуке наше цркве. С тих новостечених 3,33 % писмености почеле су да распредају о томе што би Амфилохије урадио по одређеним црквеним питањима да је жив. Дођоше чак и до спознања да би митрополит Амфилохије био од велике користи и у заштити достојанства секуларне Црне Горе. Какав преокрет.
Они који су га за живота немилосрдно каменовали сада га изненадно завољеше. Излишно је било што рећи о друштву у коме успијевају такве “љубави”, бришу прошлост, стичу поклонике, олако заборављајући на све зулуме и нечовјештва којима су кумовале.
Заступницима изненадно пробуђених “поштовања” према црквеном дјеловању Митрополита Амфилохија не пада на памет ни да своје пређашње ставове преиспитају, ублаже их или промијене из простог разлога што немају довољно ни знања ни моралне основе да препознају суштину и смисао вјере. Њима су непозната наслеђа духовности, језика, писма, културе и преношења вјере с једног нараштаја на други нараштај. Без имало устручавања остају заслијепљени мржњом према православној вјери о којој им је у школи речено да представља опијум за народ.
Од времена те пароле Црна Гора је стекла независност, постала чланица НАТО савеза и усвојила институционалне механизме којима је наумила да тај исти народ снабдијева својим опијумом. Од тог опијума пада се у транс пред лажним националним идолима. Дописују се поглавља измаштане историје написане руком партије. Установљује се образац моја црква, моје свештенство, моји вјерници, мој Бог у границама моје државе.
До тог Коперниканског обрта владајуће структуре и њихове присталице чврсто су се држале стечених и током живота одњегованих обмана и самообмана о улози цркви у животима вјерника.
Оне се, по инерцији, и даље повинују начелима Господара атеисте који је током неуспјелог покушаја отимања светиња од вјерујућег народа изгубио моћ. Тај слој друштва лишен је било какве грађанске одговорности и моралних потреба да призна чак и оне најочигледније грешке бивших власти. О њеним судски доказаним недјелима да и не говоримо.
Из стања безакоња, обмана и самообмана прешло се у стање забринутости за угрожена права партијски настројених вјерника. Тиме се не пати само за добом једноумља и идолопоклонства већ се игноришу цивилизовани и добронамјерни разговори у отклањању дилема о духовном и профаном (грађанском) животу Црне Горе.
Далеке 1850. године Петар II Петровић Његош, написао је:
„Самообмана је убитачна и за људе и за народе. Кому подноси, нека јој се подаје, али ја, прославивши тридесет више осам Божића и пребацивши преко главе множину јада, не могу се и нећу обмањивати. Ја злу свакоме гледам право у очи.“
Вјерујем да се и наш покојни митрополит Амфилохије Радовић руководио овом Његошевом мишљу служећи 29 година и 10 мјесеци у Црној Гори. Гледајући свакоме злу очи и сам је по сопственом признању знао употријебити неке тешке, неприкладне чак и зле ријечи*.
У више наврата Митрополит Амфилохије је изразио жаљење због свог преоштрог језика. Признао је и о коме се све огријешио. Хришћански је гријешити. Хришћански је признати грешку и кајати се. Хришћански је опраштати.
До доласка Амфилохија на мјесто Митрополита црногорско-приморског Српске Православне Цркве на Цетиње, Црна Гора је широм својих брда и долина, острва и речних котлина, планинских врхова, беспућа и забити имала што до темеља разорене цркве и манастире, што у штале и магазине претворене, што растињем и маховином обрасле, што зубом времена уништене, што руини и забораву предате.
Био је огроман успјех у тако обесхрамовљену, дехристијанизовану и комунистичком идеологијом тешко затровану земљу за кратко вријеме у пуном свијетлу повратити вјеру православну.
Митрополит Амфилохије је направио невиђен подвиг. Обновио је преко 600 храмова. Испунио их младим свештенством и монаштвом. Повратио им звук звона и литургијску појање. Сјеме богоугодног живота међу народом посијао. Зборовима дјечјих хорова наше замрло коријење оживио. Породичне лозе вјером оплеменио. Домаћине Богу приволио. Слогу, сабрања и доброчинства у срцима им усадио.
Земљи чији су властодршци 1945. године на Цетињу организовали догађај познат под именом “Јавна сахрана Бога“ заслугама Митрополита Амфилохија на најљепши могући начин је доказано да Бог није мртав и да се његовим обновљеним храмовима у Црној Гори, без страха од насиља и освете, може слободно прилазити. Народ је похрлио и испунио цркве и манастире широм државе.
Приснопамјатни Митрополит Амфилохије се представио Богу 2020. године и у вјечност преселио.
Идеолошки наследници оних што су Бога сахрањивали с дијелом изманипулисаног и мржњом затрованог народа истрајавају на обманама и самобманама. Траже да се вјера обликована 2000 година прилагоди њиховом језику, доживљајима, забавама, хобијима, зезањима, спортским потребама, слободном увјерењу.
Сарадници бивших и садашњих владајућих гарнитура их у томе подржавају. Иза сцене, тихо најављују могућност парцелизације и расподјеле духовног богатства и наслеђа православља. Колико год сулудо изгледала та идеја се ипак закотрљала.
Подстиче се раскол који циљано удара на слогу и радост вјерника искључиво православне заједнице у мултиконфесионалној Црној Гори.
Знајући кроз које је све голготе прошла Православна црква са својим свештенством у Црној Гори не треба сумњати да ће и у нашем времену наша црква наћи снаге да успјешно одоли новим перфидностима, дволичностима и институционалним подмуклостима откуд год долазила.
Вјерујем да обновљени духовни живот, снажан осјећај припадности цркви и вјери, лојалност њеном јединству која се током последњих деценија развила код наше три генерације гарантују цркви опстанак у пуној снази и ничим поремећено организовање и дјеловање.
*Кроз историју језик цркве је обиловао клетвама и злим ријечима. Имале су функцију опомене.
