Једно поглавље, под називом „Врт“, у новом броју часописа „Поља“ (бр.540), у издању Културног центра Новог Сада, посвећено је, Пекићевом роману „Беснило“, поводом 40 година од објављивања. Њиме се, поред осталих, бави, Зорица Ђерговић Јоксимовић, која напомиње да је овај роман пишчево завештање.
– Догађајна и временска згуснутост, за коју се писац определио у „Беснилу“, има, поред формалног, и своје унутрашње, идејно оправдање. Шта нам је том фуриозношћу убрзаног темпа и последичном кондензованом догађајношћу Пекић приказао и поручио? Најпре, да се крхки друштвени поредак оптерећен дуготрајним проблемима и мањкавостима све брже и брже креће ка тачки без повратка, што, с обзиром на то да је реч о процесима дугог трајања, у уобичајеним околностима не бисмо могли да сагледамо, или бар не тако лако, баш као ни неприметне, али извесне промене звезданог неба. Вештачки вирус је агенс, катализатор који ће убрзати и оголити беснило које предуго тиња и омогућити аутору да, ако је већ међународни аеродром „Хитроу“ микрокосмос, онда и временски опсег радње претвори у огледало наше (микро)историје. Заиста, пред нашим очима одвија се представа у којој је приказан свет, али и његова историја, у малом – наводи Зорица Ђерговић Јоксимовић.
На антрополошко и онтолошко зло у овом роману указује Небојша Лазић, закључујући да је „људско зло и његово дејство много ефикасније (асистира му премоћна интелигенција) од оног које наноси било која друга предаторска врста“
„Биоетиком у контексту рата са природом у „Беснилу“ бави се Моња Јовић, која на почетку овог свог рада бележи да „досадашња тумачења која истичу жанровску полиморфност и неупитну значењску слојевитост Пекићевог „Беснила“, као и његову несумњиву књижевну и естетску вредност, пропуштају да увиде не само да форма дела долази из простора научнофантастичног жанра, од ког баштини концепт спознајног онеобичавања, већ и везаност „Беснила“ за један одређени, специјализовани поџанр са којим Пекићев роман води живи дијалог и на чијем је фону у највећој мери и осмишљен“.
Лику Габријела у овом роману посвећен је рад Виолете Р.Митровић, која између осталог, примећује да овај јунак „истодобно траје и као Архангел Габријел, и као митски јунак Тезеј, и као калуђер—флагелант, и као парагон лудости разумеване на специфичан начин, а надасве – као Атлантиђанин. На снази је стога идентитетска симфонија, досезање конвергентног скупа Габријелових појавности које, потичући из различитих контекста, врхуне у јединственом идентитетском склопу“.
Камијеву „Кугу“ и Пекићево „Беснило“ пореди Драгана Бошковић, и помиње да се паралела између ова два дела очитује већ и у самим насловима.
Друго поглавље у овом броју часописа „Поља“, под називом „Илуминације“, посвећено је Францу Кафки, о чијем роману „Замак“ пишу Владимир Гвозден и Yејкоб Бернет. Његовим романима бави се и Улрих Филеборн.
– Нашу интерпретацију можемо закључити неким разматрањима о целини Кафкиних романа. Најпре: шта се може рећи о садржини Кафкиних романескних светова, а да се притом надамо општем слагању? Вероватно неће изазвати противљење ако пођемо од тога да је Кафка створио врло велику блискост између себе и својих главних личности и да је „борба” коју воде његови К.-ови за њега самог од највећег личног значаја.
Ако игде, овде имамо права да говоримо о егзистенцијалном стваралаштву – истиче, између осталог, Улрих Филеборн.
На осталим страницама овог броја „Поља“, објављени су преписка Розанова и Флоренског коју је превела Драгиња Рамадански, затим проза Мире Поповић, и стихови Ненада Шапоње, Радивоја Шајтинца, Драгослава Хаџи Танчића, Златка Јурића, Виктора Радоњића, и Алдоне Копкјевич. Ту су и интервју Радмиле Гикић Петровић са Лилијаном Коробком, румунском и молдавском списатељицом, као и прикази књига.
Н. П-ј.
Извор: Дневник
