Превод: И. Ивањи
Када у сну ступих у колибу прогнаних песника,
Која је одмах до колибе са учитељима прогнаним
(Одакле се свађа чује и смех промукли)
До пред врата Овидије дође пред мене
И полугласно ми рече:
„Боље не седни још. Умро још ниси. Па ко зна
Да ли се вратити нећеш? А да се не промени ништа
Осим тебе?“ Па ипак, са утехом сненом
Приђе ми По Хи-Ји и рече са смешком:
„Строгост свако заслужи ко једном неправду назва.“
А пријатељ његов Ту-Фу: „Разумеш ли, прогонство
Баш није оно место где се надменост губи.“ Ал’ присније
Вијон уз њих стаде, запита: „Колико ли
Врата сад кућа има, у којој ти је стан?“ А Данте
Га прими за рукав, промрмља: „Стихови твоји
Пуни су грешака, друже, помисли, молим те,
Ко је све против тебе.“ А Волтер допуни:
„Пази на сваку пару да од глади не умреш за час!“
„И шале им подај“ Хајне повика. „Узалуд“,
Опсова Шекспир, „кад Јаков на престо дође
И мени забрани да пишем.“ „Кад ти судили буду,
Узми хуљу за адвоката“, посаветова ме Еврипид,
„Јер он зна све рупе у закону.“ А смех бучни
Потраја подуже, кад из најмрачнијег кута
Поклик стиже: „А да ли ти
Стихове напамет знају? А они, што их знају,
Да ли ће гонитељима својим утећи?“ – „Знаш, то су
Заборављени“, Данте рече тихо,
„Њима не само тела, већ и дела уништише сасвим.“
Смех се прекиде. Не погледа нико тамо. Придошлица
Пребледе нагло.
