Пише: Бен Вулард
Гроф Лав Толстој је, приликом посете Москви 1881. године, био ужаснут бедом какву је тамо затекао. Сусретао се и раније са сиромаштвом, наилазио је на просјаке и сеоско становништво које је једва састављало крај с крајем бавећи се земљорадњом, оптерећено порезима и закупнинама. Али није био припремљен за толику распрострањеност и убогост градске сиротиње, нити за размере полицијског прогона ком је била изложена. Схватио је у ужасу да су просјаци на улици морали опрезно да моле за милостињу да не би били ухапшени. Отишао је, по савету пријатеља, на Хитровку, пијацу познату као окупљалиште сиротиње и бескућника. Оно што је тамо видео заувек му је променило погледе на друштво и сам живот. Кренувши за гомилом одрпаних мушкараца и жена, ушао је у прихватилише у ком су могли бесплатно да преспавају и разговарао је са људима који су ту потражили уточиште. Потом се вратио слугама и у раскошној градској кући сео за трпезу са пет јела.
Раскол између та два света, света богатих и света сиромашних, згрозио га је. Већ и сама помисао на неговане коње, развратне трпезе и распусну забаву у позоришту почела је да га узнемирава.
„Нисам могао а да не видим, насупрот свему томе“, записао је у делу Шта нам је дакле чинити? (1886), „оне гладне, промрзле и понижене становнике прихватилишта. Није ме напуштала помисао да су ти услови неразлучиви, да један произилази из другог”.
Толстој је испрва покушавао да патње сиромашних ублажи кроз добротворни рад. Организовао је прикупљање прилога и учествовао у попису становништва да би пронашао оне којима би могао да уручи прилоге богатих. Ипак, увидео је да новац није довољан. Не само да многи нису могли непосредно да га користе, већ је просто дељење новчаница само додатно подгревало систем експлоатације и изопачених вредности који је и стварао сиромаштво.
„Није довољно човека само нахранити, обући га и научити га грчки“, писао је. Била је неопходна потпуна промена вредности, таква да сви науче „како да узимају мање од других и дају им више заузврат“.
Тако је Толстој почео да доводи у питање саме темеље руског друштва, што је био пут који га је на крају довео до критике самих темеља цивилизације, онакве како се она обично схвата. Комбинујући таква размишљања са радикалним, мада идиосинкратичним хришћанством, изложио је нову политичку мисао са страшћу пророка, систем веровања који се најбоље може описати као хришћански анархизам.
У 19. веку је дошло до процвата анархистичке мисли, са личностима као што су Прудон, Фурије, Кропоткин, Русо и други. Толстој, дакле, није био једини ко је прихватао то учење, али му је дао лични, јединствени печат.
Иако не постоји савршено подударан скуп начела тих мислилаца, политиколог Р. Б. Фаулер примећује да се анархисти 19. века уопштено могу окарактерисати као људи који су „одбацивали устаљене норме и структуре, нарочито политичке, свога доба“ и сматрали су да човечанство треба да живи без државног апарата и у складу с природом, што је истовремено значило и природно окружење и људску природу у ужем смислу. Разни анархисти различито су дефинисали природу, али већина се слагала у томе да би цивилизација требало да буде заснована на људској природи и да су људи у основи добри, да им је способност за хармоничним животом у крви. Дакле, требало би се управљати према природи, а не по вољи или жељи појединца. Фаулер истиче да су, за разлику од тада присутније либералне мисли, анархисти веровали да се лична слобода најбоље остварује у друштву, у заједници слободној од власти, у мирном суживоту са ширим окружењем.
Док су многи анархисти 19. века људску природу разумели у научном смислу, Толстој ју је схватао религијски. Његова основна начела проистичу из његовог тумачења хришћанства, иако је одбацивао велики део православне доктрине, укључујући и Исусову божанску природу, постојање анђела и ауторитет цркве.
Уместо тога, Толстој је смисао хришћанства видео пре свега у Христовој Беседи на гори. Како пише економиста Роберт Хигз, ту беседу могуће је сажети у заповести: „волети ближњег као самога себе и уздржавати се од употребе силе или насиља“. Толстој је веровао да та учења чине праву суштину хришћанства, које је црква извитоперила не би ли заштитила сопствене интересе. Стога је одбацивао велики део хришћанске традиције, наводећи у делу Царство Божије је у вама да се „цркве налазе пред дилемом: Беседа на гори или Никејски символ вјере, јер једно искључује друго”.
То, међутим, не значи да је Толстој порицао постојање Бога или потребу за божанским у животу човека. Напротив, целокупно његово схватање људске природе и хришћанског живота заснивало се на присуству Бога у сваком појединцу, нарочито у разуму и савести. Како пише Фаулер, Толстој је веровао „у ауторитет божанског смештеног у људској савести“.
Као основа Толстојевог анархизма, дакле, није толико послужила засебно схваћена људска природа колико Божије присуство у тој природи које управља разумом и савешћу (на путу) ка поимању живота заснованог на љубави према свима. Истинска људска слобода, према Толстоју, не састоји се у аутономији или у надјачавању околности, „већ у способности да се препозна и прихвати истина… и да се постане слободан и радостан саучесник у вечном и бесконачном делу Божијем, у животу света“.
Толстојева лекција из економије у причи „Колико земље треба човјеку“
На основу таквог уверења, и у складу са широм анархистичком традицијом, Толстој је одбацивао многе друштвене структуре свога времена. У делу Шта нам је дакле чинити? описао је како су га искуства са московском сиротињом навела да замрзи класне поделе које су толике људе држале у беди. Почео је да верује да је неправда којој је сведочио проистекла из одбијања богатих да раде. Пошто су силом отимали добра од сељака кроз порезе и закупнине, богати су се окупљали у градовима. Сељаци су их пратили, принуђени да некако зараде за живот, али су често бивали искварени идеалима луксуза и доколице које су богати представљали, што их је само додатно гурало у још веће сиромаштво.
Штавише, нису били криви само богати који су себи могли да приуште да не раде. Према Толстоју, најважнији рад је онај који доприноси материјалном опстанку. “Човекова дужност да стекне средства за живот кроз борбу с природом увек ће неспорно бити најпреча“, написао је у Шта нам је дакле чинити? Све остале делатности, од вођења посла до производње сувишног луксуза (укључујући ту, што је посебно значајно, и књижевност), отуд су неетичне, чак паразитске, до те мере да је време требало улагати у користан рад, посебно у пољопривреду. Он није порицао важност уметности и науке (схваћених у ширем смислу као тежња ка знању), нити њихово ширење кроз образовање. Заправо, како истиче слависта и есејиста Миливој С. Станојевић, Толстој није био против научног или уметничког стваралаштва, него само против оних делатности које нису ни корисне ни потребне радницима.
„Он се супротставља оним интелектуалним кастама које су, пошто су уништиле старе владајуће [касте] цркве, државе и војске, заузеле њихово место, а да нису биле способне нити вољне да пруже икакву корисну службу човечанству“, писао је Станојевић 1926. године. Они, дакле, од примарне дужности рада могу бити изузети искључиво уз добровољну сагласност радника да су такве делатности довољно вредне да би им, зарад издржавања, био додељен део плодова њиховог рада.
Акумулација капитала која је некима омогућавала да живе од туђег рада представљала је, према Толстоју, корен проблема и он је био убеђен да је новац сам по себи створен као средство експлоатације радничке класе. Станојевић је такође истакао (и критиковао) да је Толстој сматрао да новац није пуко средство размене, него средство израбљивања. Иако је тачно да новац може да представља рад, чим буде насилно акумулиран он почиње да представља украдени рад. Толстој је веровао да је такво стање ствари успостављено већ самим увођењем валута, које су доминантне групе наметнуле као згодно средство за присвајање плодова рада оних које су израбљивале.
Штавише, вредност новца није се одржавала због неке њему инхерентне пожељности, него управо захваљујући „закону и власти, а те институције почивају углавном на обмани или представљају организовану силу“, писао је Станојевић. Тако су власти подржавале, односно наметале, новац као средство размене пре свега зато да би имале погодан облик за опорезивање, што је, према Толстојевом виђењу, представљало пљачкање радника.
Толстојева лекција из економије у причи „Колико земље треба човјеку“
Толстој је сматрао да богати морају да се одрекну богатства, да дају земљу онима који су могли да је обрађују и да почну и сами да раде. Историчарка књижевности и културе Ирина Паперно пише да га је то, “на запрепашћење његове породице и послуге”, навело да се врати кући и почне да и сам ради физичке послове што је могуће више. Сам је износио ноћну посуду, цепао дрва, правио себи чизме, косио је ливаде и орао њиве. Историчар Кенет Ц. Вензер бележи да је покушао и да раздели своје имање, али да га је у томе спречила супруга, забринута за добробит породице.
Упркос томе што се посветио физичком раду, Толстој није престао да пише, иако је углавном одустао од фикције и окренуо се политичким и етичким темама, уз понеко дело „народне књижевности“. Објавио је 1894. године Царство Божије је у вама, дело у ком можда и најелоквентније и најпрофетскије изражава своју визију, дело које је, као што је познато, дубоко утицало на Махатму Гандија.
Главна тема књиге био је пацифизам, одбацивање сваког облика насиља, чак и у борби против зла. Толстој је тврдио да такав став није само лични, етички избор, већ и суштински део хришћанског поимања живота, живота који се темељи на истини универзалне љубави и подрива сваку власт и израбљивање. Сва претходна схватања живота, сматрао је, почивала су на самољубљу. Чак је и друштвено, националистичко поимање било само проширење те љубави на сопствену заједницу или народ; да би напредовало, човечанство мора да превазиђе такве себичне побуде. Хришћанство је стога, према њему, представљало природну еволуцију људског друштва, а управо препознавањем „божанске искре“ у себи, која сваку особу чини „Сином Божијим“, човек постаје способан да воли.
„Свест о томе да си Син Божији, коме је основна особина љубав, испуњава потребу за проширењем сфере љубави на онакву до какве је доспео човек кроз друштвено поимање живота“, написао је он.
Одбијањем да учествују у насиљу, веровао је Толстој, хришћани могу да поткопају државу, која је изграђену на ропству. У почетку је, према његовом мишљењу, власт настала као мање од два зла. Била је успостављена да би сузбила насиље у оквиру одређене заједнице, а то је урадила тако што је преузела монопол над применом силе. Међутим, како је „склоност појединаца ка насиљу“ опадала, потреба за државом као чуварем реда више није постојала и она је, уместо да спречава насиље, постала његов главни подстрекач. Постављена на позицију моћи, држава је наставила да одржава саму себе ради сопствене користи. То је чинила држањем војске, полиције, затвора, судова и других средстава застрашивања и кажњавања; хипнотисањем јавности кроз образовање и верску догму; искоришћавањем ресурса путем пореза; и, коначно, брутализовањем људи тако што их је присиљава да постану део машинерије насиља кроз обавезни војни рок.
Начин да се овај систем поткопа налазио се у одбијању учешћа у њему, у одбацивању сваког насиља, у складу с Христовим учењем. Толстој је веровао да ће, када се јавно мњење довољно приближи тим начелима, цео државни поредак урушити сам од себе.
Изгледа да је Толстој у књизи Царство Божије је у вама такав облик отпора видео пре свега као задатак појединца, али је пред крај живота почео да заговара и свеобухватну друштвену реформу, нарочито подржавајући систем америчког економисте Хенрија Џорџа. Вензер истиче да се Толстој по много чему разликовао од Џорџа, посебно у томе што је одбацивао његову жељу да изгради високотехнолошко, индустријализовано друштво. Међутим, веровао је да је Џорџов систем најприхватљивији од свих тада постојећих, нарочито због његовог захтева да се укине приватна својина над земљом. Плодно земљиште, према том систему, требало би да буде подељено за пољопривреду, а сви порези да се сведу на један – земљишни порез, одређен према квалитету земљишта.
Толстојев последњи роман, Васкрсење (због ког је на крају био и екскомунициран), у великој мери је написан с циљем да се изложе и промовишу принципи Џорџове реформе. Главни јунак романа, Нехљудов, проповеда џорџизам сељацима, наводећи:
Земља не припада ниједном човеку; она је божја… Земља је свима заједничка. Сви на њу имају једнако права, али постоји добра земља и лоша земља, а свако би хтео да узме ону добру. Како онда поступити па да она буде правично расподељена? Овако: онај што ће користити добру земљу мора онима што је немају да плати онолико колико вреди земља коју користи.
Такав подухват је за Толстоја био у суштини религијски и, како истиче Вензер, „џорџистичка комуна требало је да се развије у оно што је Толстој замишљао као одраз неба на земљи, где човек и сва створења живе у хармонији“. Одбацивањем насиља и изградњом мирног аграрног друштва у складу са начелима Хенрија Џорџа, веровао је Толстој, хришћански задатак стварања царства божијега може да се испуни не као ишчекивани загробни живот, већ као жива, историјска стварност.
У деценији која је претходила Толстојевој смрти руско друштво је све више западало у нереде. Сељаци су се дизали против власти, социјалисти и комунисти су постајали све бројнији, а држава је прибегавала стравичном насиљу да би контролисала становништво.
„Толстојеве стрепње постале су монструозна стварност“, пише Вензер. „Народ је још више патио, а крв се лила улицама“. Толстој, тада у својим касним седамдесетим, наставио је да пише грозничавим темпом, у очајничком покушају да спасе своју земљу. Отишао је дотле да је писао писма цару Николају II и великом кнезу Николају Михаиловичу, залажући се за спровођење Џорџове земљишне реформе. Презирао је социјалистичка и демократска решења, верујући да једино цар може да реши ситуацију, тако што ће заобићи државну хијерархију и самостално спровести реформе које би могле спасти Русију пре него што буде касно.
Толстој је умро 20. новембра 1910. године, у својој осамдесет трећој, на железничкој станици, а његове речи остале су неуслишене. Русија је у деценији која је уследила склизнула у свеопшту револуцију, што је кулминирало бољшевичким преузимањем власти и насиљем совјетског режима. Таласи репресије су се смењивали и доводили су само до новог крвопролића, а народ је и даље трпео.
Ипак, мало је вероватно да би Толстојеве реформе представљале мелем за руске бољке, толико сложене и дубоко укорењене какве су биле. Исто тако, упитно је у којом мери се његови ставови могу применити данас. Коментатори су истицали да су многе Толстојеве идеје о економији и политици површне, па и некохерентне. Хигз, на пример, иако се диви Толстојевој критици државе, његово схватање економије описује као „катастрофално“. Толстојев приступ често је емотиван, више књижеван него до краја промишљен.
Али управо је Толстојева способност да се обрати и срцу и уму, савести као божанској искри у сваком човеку, оно што чини да његове речи одзвањају и данас. Можемо можда да доводимо у питање конкретне елементе његовог становишта, али његова критика неправде и визија праведног друштва и даље су снажне и релевантне. Ретко ко је тако дубоко марио за сиротињу и потлачене или тако озбиљно схватао потрагу за истином и живот у складу с њом, а хармонија се другачије и не може досегнути. Историја се креће, а чак ни Толстој није могао да преусмери њене крваве точкове. Али увек можемо да трагамо за истином. Толстој је написао: „Једини смисао живота јесте да служимо човечанству доприносећи успостављању царства Божијег, што се може постићи само препознавањем истине и њеним исповедањем“.
Извор: Daily Jstor
Превод: Матија Јовандић/Глиф
