У култури већине народа постоји својеврсна прометејска личност, у исто вријеме историјска и полулегендарна, од чије појаве ништа више није као прије.
Код Италијана то је Данте, код Шпанаца Сервантес, код Американаца Емерсон. Ипак, тешко да је ова појава игдје имала тако конкретно остварење као у случају Нијемаца и Гетеа. Јохан Волфганг фон Гете догодине ће бити у центру пажње због још једне јубиларне годишњице његовог рођења. Јубиларне годишњице су оне дјељиве с бројем 25, а идућа година ће назначити 275 година од Гетеовог рођења. Највећи њемачки писац рођен је, дакле, 1749. године. У својој аутобиографији сам је Гете овако описао дан свог рођења: “Положај звијезда био је срећан: Сунце је стојало у знаку Дјевице и пролазило кроз подневак тога дана; Јупитер и Венера посматрали су га пријатељски; Меркур није био нељубазан”. Да ли је овај запис иронична алузија великог научног духа или апологија хороскопа?
Бесмртност
Оваква питања могла би стајати као мото над Гетеовим животом. У роману “Бесмртност”, који је у једном свом слоју и роман о Гетеу, Милан Кундера, који је, ето, ове године напустио овај свијет, је записао: “Данас се већ можемо осмјелити и рећи с одстојања које нам је омогућио крај нашег стољећа: Гете је лик који је смјештен точно у средиште европске повијести. Гете: велико средиште. Никакво средиште, бојажљива точка која опасно измиче екстремима, не: чврсто средиште које држи оба екстрема у зачуђујућој атмосфери какву Европа више никада неће доживјети.
Гете као младић проучава још алкемију, а касније је један од првих модерних знанственика. Гете је највећи од свих Нијемаца и истовремено антипатриот и Европљанин. Гете је космополит а да се истовремено цијелога живота није макнуо из своје провинције, свог малог Вајмара. Гете је човјек природе, али и човјек повијести.
У љубави је либертин и романтичар”. Мало касније Кундера ће додати “како је Гете живио у оном кратком раздобљу повијести чија је техничка разина већ давала животу одређену удобност, али док се образован човјек још могао разумјети у све апарате које је користио”. Гете се родио у Франкфурту, гдје му је отац био кројач и гостионичар. Студираће у Лајпцигу и Стразбуру. Вративши се у Франкфурт постаје централни припадник новог младог књижевног круга који ће обиљежити не само њемачки романтизам него и европски. Године 1794. објављује лирски епистоларни роман “Патње младог Вертера”, прво њемачко књижевно дјело које је постигло успјех свјетских размјера.
Вајмарска књижевна република
Легенда каже да је крајем осамнаестог и почетком деветнаестог стољећа “Вертер” диктирао чак и моду облачења, као и да је повећао број самоубистава међу младићима. У то вријеме Гете одлази на мали феудални двор у Вајмару. Осим путовања у Италију, скоро да неће ни напуштати Вајмар. Захваљујући Гетеу мали је Вајмар постао културно средиште Европе. (На сличан је начин градић Конкорд захваљујући Емерсону једно вријеме био културни центар Америке.) Другог октобра 1808. године у Вајмару су се сусрели Гете и Наполеон. Неколико година раније, током свог похода на Египат, Наполеон је официрима забранио да читају “Патње младог Вертера”.
Те исте године Гете је објавио своје вјероватно најчувеније дјело: “Фауста”. Збирка поезије “Западноисточни диван” појавиће се 1819. године, а четири године касније Гете ће позвати к себи Екермана за свог личног секретара. Овај ће објавити чувене “Разговоре с Гетеом”. Гете је умро тридесетог априла 1832. године. Гете је вјероватно био посљедњи дух који се с пуним правом могао назвати ренесансним.
У данашње вријеме посвемашњег сужавања готово фантастично звучи чињеница да је један литерарни геније допринио и физици и медицини. У једној забиљешци у “Знаковима поред пута” Иво Андрић је једном алузијом наслутио овакво рјешење енигме Гетеовог генија: “Међу Гетеовим забелешкама из године 1787. у Риму, за време карневала, нашао сам ову реченицу: ‘Да ли би се могло наћи средство да се са белог карарског мрамора одстране сиве пеге?’ Застао сам и замислио се над овом истргнутом реченицом и учинило ми се да у њој видим тајну изузетне и изузетно срећне природе овог великог човека кога је срећа узела под своје”. Гете је и од стране савременика и од потомства редовно називан изузетно срећним човјеком, мада је у старости рекао да је у свом дугачком животу био срећан само четири седмице.
Мир над брежуљцима
Гетеова судбина показала се парадигматичном за Њемачку и након његове смрти. Трагика њемачке историје коју је Сиоран назвао “бродоломом без премца” иронично је изокренула неке факте Гетеове биографије. На брежуљку Етерсберг, којим је Гете радо шетао, никао је концентрациони логор Бухенвалд. У вријеме постојања тог логора, Томас Ман, писац који је на неки начин најдостојнији титуле Гетеовог насљедника, писао је роман који представља маестралну синтезу трагичне њемачке судбине, а наслов романа поново призива Гетеа: “Доктор Фаустус”. Роман је писан у Америци, а треба знати и то да је Гете за живота био фасциниран Америком. Гетеове мистичне баладе друга су страна Гетеа научника и узорног дворјанина.
То је онај парадокс који нас враћа цитираном Кундерином пасусу. Догодине ће Њемачка, дакле, славити годишњицу највећег Нијемца. Гете представља неку врсту жељеног њемачког архетипа. Симбол овога могли би бити поштанске марке и Гете-институт. Гете је и аутор најпознатије њемачке пјесме, пјесме коју у Њемачкој зна свако дијете: “Над свим брежуљцима/ Је мир,/ У свим врховима стабала/ Нећеш чути/ Нити дах./ Птице ћуте у шуми./ Чекај само, ускоро,/ И ти ћеш одахнути”.
Из српске перспективе, Гете је интригантан и због своје личне везе са Вуком Стефановићем Караџићем. Прије неку годину десило се да у року од недјељу-двије дана посјетим Вукову родну кућу у Тршићу и Гетеову родну кућу у Франкфурту. То је била најбоља могућа илустрација колико је друкчија била полазна позиција ова два човјека, а напосљетку су обојица досегли врхунце духовности. Има она реченица Ћире Блажевића да Фабио Капело не би стигао ни до Турбета да је имао полазну позицију као он, Ћиро. У том смислу, не бисмо требали да заборавимо да је наредне године 160. годишњица смрти Вука Караџића. (Вук је умро у Бечу 7. фебруара 1864.) Нијемци Гетеову годишњицу заборавити засигурно неће.
Мухарем Баздуљ
Извор: Глас Српске
