На овај формално-правно оргромној ничијој земљи претпостављају се стратешки важна налазишта сировина. Туда пролази и све важнији пловни пут. Пажња Запада све више се усмерава на крајњи север планете, где се Русија понаша као да је све њено. Назире се нова конфронтација
Развој на украјинском ратишту подсетио је администрацију америчког председника Џоа Бајдена да је пред почетак његовог председниковања на столу била и брига за крајњи север планете, за подручје Арктика. Та тема је по већ устаљеној пракси под притиском важнијих светских жаришта била пала у неки трећи план, иако америчка савезна држава Аљаска географски има могућности да контролише регион све до северног пола. Тренутно се, међутим, чини да Вашингтон у Украјини очекује неку врсту недоговореног примирја, па пажњу полако усмерава ка северу. Америчко министарство одбране објавило је „Арктичку доктрину“ као контратег руским стратешким плановима у том делу света у којима се назире могућа конфронтација.
Осам држава се ослања на Арктик – Канада, Исланд, Данска, Финска, Норвешка, Шведска и, наравно, САД и Русија, али доскора је само Москва показивала веће интересовање. Руси су много инвестирали у ту област, понашају се готово као да им припада цела та велика териорија која формално-правно није ничија.
Русија користи 40 тешких ледоломаца, САД један једини и то застарели. Наручила је нове који неће стићи пре 2026. Однос снага донекле поравнавају 9 канадских, 8 финских и 4 шведска ледоломаца, али је Америка навикла да буде предводник, а не да зависи од својих мањих савезника. Без тог типа бродова не може се разматрати било каква активност у поларном кругу.
Стратешки значај
Подручје Арктика има велики значај за транспорт између севера и запада најкраћим путем – Северо-источним пасажом.
Поседује и велика налазишта угља, никла и других ретких метала. Претпоставља се да 30 одсто још неоткривених резерви нафте и гаса леже на том подручју прекривено дебелим слојевима леда. Није правно решено питање чије су то моћне резерве.
Не треба занемарити ни риболов, па чак ни туризам који се живо развијао до сукоба у Украјини.
Пре свега је, наравно, због напете ситуације у целом свету веома порастао стратешки значај севера због могућности да се одатле најбрже и на сваки могући начин – авионима, дроновима, ракетама – може стићи на готово сва ратна стратишта на свету. Озбиљне базе на крајњем северу до сада има само Руска федерација.
Уласком Шведске и Финске у НАТО Америка је отворила могућност да у постојећим северним базама тих земаља, које, додуше, нису унутар самог поларног круга, стационира своје војне потенцијале. Чак и Немачка показује интерес да тамо пошаље војне снаге, немачки министар одбране Писторијус је у посети балтичким земљама отворно говорио о томе. Тиме се снаге НАТО-а и са те стране приближују граници Русије, што Москву свакако иритира.
Пловна стаза
Пловидба Црвеним морем, па кроз Суецки канал, постала је опасна због сталних напада Хутија из Јемена. Тек сада САД, али и Немачка, израђују планове за слање својих ратних бродова у то подручје. Јасно је да су ту умешани и прсти Саудијске Арабије, Ирана, ко зна кога све још, као и да веза са сукобом Израела и Хамас постоји.
Опрезни трговци своје бродове сада шаљу око рога Африка, што значајно успорава и поскупљује транспорт. Због свега тога поново је порастао и значај такозваног Северо-западног пролаза, најкраће дестинације између запада и истока, који је под контролом Русије, њиме управља институција под називом Северниј морскиј пут.
Русија има спремне ледоломце да прате трговачке бродове и танкере, али откада су јој уведене санкције слабо се користе. Прошле и у току ове године виђени су бродови са Кипра, Бахамских острва, из Хонконга. Тим пасажом се може транпортовати 80 милиона тона терета годишње, није објављено колико је ове стварно прошло тим путем. Да ли ће овим путем кренути већи број бродова, с обзиром да пловидба око Африке премашује 26.000 километара, а северо-западни пролаз је дугачак 5600 километара? Војно-стратешки интереси су очигледно супротстављени економским.
Нова ситуација на северу земљине кугле није извор непосредне ратне опасности, али је претња о којој велике силе свакако размишљају. Како се на прилике на крајњем северу гледа у Пекингу јавности није познато, али је лако претпоставити да се тамошње руководство ћутке задовољно смеши. САД осим главне зоне потенцијалног сукоба са Кином, ангажмана у Украјини и на Блиском истоку мора воје снаге да усмери и према северу.
Ј.Х.
Извор: Време
