Када неко има свој круг блиских особа и када су му важни они људи у јавности који се понашају пријатељски, онда непријатељи више нису важни
Људи су друштвена бића, што значи да им је важно да су емотивно повезани с другим људима, да су им други људи важни, као и да им је важно како их доживљавају други људи. Зато сваког појединца можемо представити као фигуру у његовом социјалном пољу – окруженог другим људима. Такво представљање јесте тачно, али је истовремено недовољно разрађено и зато недовољно за јасно разумевање друштвених односа неке индивидуе.
Прво разликовање у социјалном пољу јесте разликовање особиних односа с оним људима с којима је блиска од оних с којима није блиска. У првом случају ради се о оном делу социјалног поља који зовемо блискост, а у другом је реч о јавности. Односи између блиских људи битно се разликују од међусобних односа људи који нису блиски – који су на дистанци. Знати за разлику између блискости и јавности је основа емотивне писмености и предуслов за социјалну интелигенцију. Нажалост, још увек је превелики број оних који својим понашањем показују да не знају ову разлику. Они се у јавности понашају на начин који приличи блискости или се у блискости понашају на начин који приличи јавности.
Блиски односи
Блиски односи су ексклузивни односи, што значи да укључују малобројне, а искључују све остале. Блиске односе одликује посебни квалитет, а то је да блиске особе једна другу прихватају, да су емотивно повезане, да осећају да припадају, да су искрене једна према другој, да саосећају међусобно и показују емпатију, да подржавају једна другу и пружају помоћ. За све ове односе, било да су с рођацима, пријатељима, супружником, децом итд., важи да јесу нека врста љубави.
Док се у блиским односима особа осећа прихваћено тако да себи дозвољава да буде онаква каква заиста јесте, у јавности се прихваћеност не подразумева. У јавности људи одржавају међусобну дистанцу, носе социјалне маске и глумећи друштвене улоге представљају се другима тако што не показују целину своје личности. Односи у јавности су површни, углавном засновани на интересима.
Да би одрасла особа добро функционисала с људима, потребно је да има развијене способности, да добро функционише и у интимном и у јавном делу социјалног поља. То значи да добро функционише и код куће, и на улици и на радном месту.
Данас је све више деце и младих који се одлично осећају код куће, али су потпуно неприпремљени за јавност, то јест „спољашњи свет”. Често им недостају основне социјалне вештине које су потребне у комуникацији с вршњацима. Они доживљавају трауму јавности зато што их нико није научио да не треба да у јавности очекују прихваћеност – да је прихваћеност главни принцип блискости, а да су дистанца и неприхваћеност главни принципи јавности.
Да би се неко добро сналазио у јавности мора да зна да јавност није нека целина, већ и да у њој постоје три групе односа, а самим тим и три групе људи око сваке особе. Ти односи су: пријатељски, равнодушни и непријатељски. На пример, када се нека особа запосли у неком предузећу с тридесет запослених, свако од њих ће према неким својим личним критеријума оценити особу као некога ко му се свиђа, ко му се не свиђа или ће једноставно према њој бити равнодушан.
Већина људи жели да се свиди што већем броју људи, тако да се труди да се понаша пријатељски према свима. Оно што их узнемири јесте да, упркос њиховом пријатељском понашању, неки други људи реагују непријатељски. Преиспитују се где су погрешно поступили и изазвали туђу антипатију. Не знају да нису морали нешто погрешити да би их неко други доживео као њему антипатичног. Људи су субјективни и у већини група се појави понеки непријатељ. Довољно је да га подсетите на некога с којим је имао лоше искуство или да вам због нечега завиди, да је љубоморан или угрожен не неки трећи начин.
Емотивна зрелост
Како се онда поставити према непријатељском делу јавности? Једноставно прихватити да тако људи функционишу и да за то ништа нисте криви. Понашати се увек из позиције самопоштовања и поштовања других. Када неко има свој круг блиских људи и када су му важни они људи у јавности који се понашају пријатељски, онда непријатељи више нису важни. Постају важни само када из пасивног пређу у активно непријатељство и почну да вас угрожавају.
Када неко прихвати самог себе, када има оне који га прихватају, онда нису важни они који га не прихватају. То је емотивна зрелост.
Зоран Миливојевић
Извор: Магазин Политика
