Пише: Драган Вукићевић
Постоје епохални тренуци када се вековне наслаге тишине, апатије и лажних избора преломе под теретом сопствене апсурдности. Када је главни уредник Недељника, Вељко Лалић, у свом уводнику констатовао да је студентски покрет у Србији извео светско чудо и постао први студентски покрет у историји који је победио на изборима и преузео власт, отворио је простор за дубљу анализу. Међутим, назвати ово „чудом“ значи превидети њене дубоке узроке. Ово није чудо пало с неба. Ово је логичан, нужан и зрео сплет историјских околности, дубоког друштвеног отрежњења и непоколебљиве свести генерације З која је коначно узела судбину у своје руке.
Да бисмо разумели запањујућу снагу ове победе, морамо се загледати у анатомију нашег колективног несвесног, од митских морлачких номада, преко историјске грешке зидане на сопственим међама, па све до деце 21. века која су у рукама понела паметне телефоне, вештачку интелигенцију и свест да се држава више не може препуштати другима.
- Од номадске слободе до међе: Заштитни знак друштва без „првог спрата“
У дубоком историјском памћењу Балкана живи архетипски лик Морлака, слободног планинског сточара и ратника чији живот није био омеђен њивом, већ незадрживим хоризонтом. Њему није била потребна држава као господар, дража му је била слобода кретања и верност сопственој части.
Али, доласком 19. века и Хатишерифа из 1833. године, догодила се велика историјска иронија. Добивши тапију на земљу, наш сељак је заменио широки хоризонт за скучену међу. Створено је друштво „слободних сељака“, али не и друштво слободних грађана и стабилних институција. Кнез Милош нам је дао земљу, али ми деценијама нисмо знали шта бисмо с њом, градећи државу која је имала херојско срце, али закржљали „мозак“ и никада изграђен први спрат институција.
Деценијама се тај менталитет аутархије („имам своју њиву, пасуљ и ракију, шта ће мени држава“) провлачио кроз све системе, од краљевина, преко социјализма, па све до транзиције. Држава се доживљавала или као туђинска сила која отима порез, или као плен који после избора треба освојити и поделити. Политичке елите су се смењивале, али је затворени балон клијентелизма и страха остао нетакнут, држећи нацију заробљену у сталном кругу преживљавања.
- Генерација З: Иницијација у свету без милости и раскид са илузијама
И ту се догодио судар светова. Док су генерације родитеља у страху бирале „сигурност“ под скутом партијских моћника и лажних домаћина, стасала је генерација З.
То су млади људи рођени на прагу 21. века, чија је иницијација у одрасло доба протекла у тишини пандемијске изолације, глобалних криза и дигиталне револуције. Док су старији веровали у симулацију стабилности, ови клинци су одрасли уз мобилне телефоне, вештачку интелигенцију и глобалне токове информација. Они нису оптерећени идеолошким хипотекама деведесетих, нити се плаше промене.
Када су схватили да им сопствена држава, сведена на партијски феуд, нуди избор између беспоговорне послушности и економске емиграције, донели су цивилизацијску одлуку: неће више да одлазе и неће да савијају главу. Схватили су горку истину да у туђини, ма колико били образовани, често остају грађани другог реда који плаћају туђе порезе док им је кућа разорена. Зато су одлучили да преузму судбину у сопствене руке.
- Социолошко-логичка нужност: Отрежњење и тријумф грађанске свести
Гледано из социолошке и логичке перспективе, овакав исход представља природну кулминацију процеса сазревања једног друштва које је исцрпело све резерве лажних идеологија. Две деценије након петооктобарских промена, политичка сцена је била заглављена у кружењу истих актера који су политику доживљавали као приватан плен, а грађане као клијентелистичку базу. Логика историјског кретања наложила је да се појави субјекат који је потпуно имун на те уцене.
Ова генерација је социолошки редефинисала појам политичког деловања кроз повратак елементарној рационалности и етици. То се најбоље огледа у резултатима избора у срединама попут Новог Пазара, где је студентска листа однела убедљиву победу и освојила више гласова од традиционалних националних партија. Тај податак није само изборна статистика. Он је дубоки социолошки доказ да су студенти у праву када граде модерно, цивилизовано друштво темељено на правим и искреним вредностима, у којима националне и верске поделе уступају место меритократији, заједништву и владавини права. Победити у средини са сложеном мултиетничком структуром на платформи заједничког општег добра значи да је свест о изградњи институција надјачала искључивост прошлости.
- Европски хоризонт и лекција стрпљења: Будућност без „главе породице“
Када шире погледамо на континент, не смемо заборавити да је и у Европи стасала генерација З која у својим рукама још не поседује полуге власти, али сада напокон има успешан, жив пример из Србије да се окоштали системи могу променити. У некој блиској будућности, те нове европске генерације лакше ће се договарати о заједничкој европској будућности, јер више неће говорити језиком хладног бирократског прагматизма, већ језиком аутентичне солидарности и слободе. За то је, међутим, потребно стрпљење.
Антоније Тони Ковачевић: Медији у Србији, јуче, данас, сутра
Ми смо чекали пуна два века да уопште кренемо да се учимо како се живи без „главе породице“ и аутократског патернализма. Сада када смо закорачили на тај пут, европска интеграција више није спољни наметнути циљ, већ унутрашња зрелост друштва које је коначно одрасло.
Крај лутања и почетак модерне Србије
Оно што се догодило на овим изборима није никакво мистично „чудо“, већ сплет историјских околности, дубоког зрења и генерацијског отрежњења. Студенти и генерација З су нам показали да се држава не брани страхом, већ знањем, одговорношћу и одбијањем да се пристане на симулацију живота.
Ово је тријумф генерације која је схватила да се слобода не добија на поклон као међа, већ се осваја кроз изградњу правног поретка. Када млади људи растерећени предрасуда преузму одговорност за сопствену кућу, онда и појам државе престаје да буде туђинска сила- Постаје оно што је одувек требало да буде, сервис слободних и равноправних грађана. Србија је коначно закорачила у сопствену будућност, а то више нико не може зауставити.
Извор: Форбс Србија
