Пише: Александар Молнар
Ванредни скупштински избори одржани у недељу, 25. октобра 2026. довели су Србију у необичну политичку ситуацију из барем три разлога: прво, победу је извојевала једна организација цивилног друштва која ће самостално образовати владу; друго, Скупштина ће поново, као и пре 1991, постати једнопартијска, али ће сада та једина преостала партија бити у опозицији; и, напослетку, треће, партија која је опстала у Скупштини је четрнаест година водила процес евроинтеграција Србије и због својих резултата се налази у поступку избацивања из групације европских партија којој припада. Оваква ситуација најбоље може да се опише као – револуционарна. Сам вођа губитника на изборима Александар Вучић је то најбоље описао када је, признајући изборни пораз, оптуживачки рекао да су избори били „верификација револуције“ у Србији. Он је, наравно, реферирао на „обојену револуцију“ са којом је поистовећивао протесте у Србији у зиму 2024/2025, које су организовали Студенти у блокади. Међутим, 25. октобра 2026. заиста је „верификована“ једна револуција – она која је започела 5. октобра 2000. и која са Вучићевим падом поново стиче шансу да се у неко догледно време оконча.
Огромне су заслуге организатора Студентске листе што су успели да у екстремно лошим условима на протеклим изборима, упркос великим притисцима и бројним манипулацијама, омогуће својим кандидатима да освоје око 52% гласова (с обзиром на фалсификоване бирачке спискове и вишекратна гласања на различитим бирачким местима, реални проценат је вероватно изнад двотрећинске већине грађана који имају право гласа). Процентуално велика разлика између Студентске листе и СНС-а поштедела је државу од мрцварења у постепеном урушавању Вучићевог режима и политичког хаоса и крвопролића, у којем би се све то завршило. А да нас је од тога делио само један корак сведочи чињеница да су током изборног поподнева, када је већ свим изборним штабовима било јасно да СНС губи, специјалне полицијске снаге за разбијање демонстрација и хулигани у Ћациленду заузели своје борбене положаје, као и да је пропагандна ударна палица Вучићевог режима, ТВ Информер, одмах по затварању биралишта почела са прославом изборне победе његове странке. Шта се све дешавало у поподневним и вечерњим часовима 25. октобра остаје да се види, али лако је претпоставити да је План А био проглашење победе СНС-а и насилно прекрајање већ ионако бројним манипулацијама пригушене изборне воље грађана. Важно је приметити да поменута Вучићева изјава дата приликом признавања изборног пораза да је „верификација револуције коју су спровели [студенти] уз подршку различитих европских земаља и дубоке америчке државе“ – имплицира да је он имао подршку оних других европских земаља и „плитке“ америчке државе окупљене око председника Доналда Трампа и да га је то понајвише охрабривало у намери да изборни пораз прекроји у изборну победу.
Било како било, грађани Србије су великим одзивом и одговорним гласањем поново успели да избегну да скупо плате за отуђеност, волунтаризам и бескрупулозност свих оних који су у посткомунистичком периоду владали ауторитарно. Еуфорија која данас влада на улицама Београда и других градова Србије сасвим је оправдана и вероватно ће бити потребно дуже време да људи, превасходно млади, избаце из себе сву напетост, анксиозност и стрепњу које су се у њима постепено повећавале у протекле две године, колико траје политичка криза изазвана падом надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду.
Међутим, иако ће, по свему судећи, Србија поново успети да се склони са оркански узбурканог политичког мора и домогне мирне луке, овога пута је јасно да мир уопште не мора дуго да потраје. За разлику од постпетооктобарске еуфорије 2000. године, ова данашња је прекривена сенком осећаја историјског понављања. А ако је први пут и било допуштено наивно веровати да ће демократија, када једном победи, остати трајна тековина и чврст темељ слободе, данас би такво веровање била недопустива глупост. Штавише, у осећају историјског понављања можемо јасно да распознамо примесу осећаја да је ово био последњи пут када се ауторитаризму још могао пружити успешан отпор и да би, да је Вучић успео да се одржи на власти, ускоро испод себе имао још само „мртво море“, неспособно за било какве облике самоорганизовања и отпор.
Оно што сматрам изузетно важним, и чему сам желим да допринесем писањем овог текста, је да су протеклих дана у медијима све учесталија довођења у везу 5. октобра 2000. и 25. октобра 2026. Посматра ли се актуелна политичка ситуација у Србији из те перспективе, онда је јасно зашто се она указује као револуционарна, упркос чињеницама да је Александар Вучић регуларно окончао свој други председнички мандат, а СНС регуларно изгубио подршку гласача на изборима. Протеклих двадесет шест година политичког живота у Србији је у један јединствени период повезала сасвим јасна дијалектика „старог режима“ и револуције.
Оно што је најупадљивије у тој дијалектици у Србији у 21. веку јесте утапање практично свих политичких партија у побеђени „стари режим“. Опстанак СНС у Скупштини у том смислу не треба да завара. Хипотетички посматрано, ако би се десило да се нови скупштински избори организују крајем године, као што је то било 2000. године, готово је извесно да би и Скупштина остала и без СНС. Тако би се десило да држава стварно буде поистовећена са једним делом цивилног друштва, а након вишепартизма нестао би и сам партизам (питање је, узгред, да ли ће СНС опстати и ако не буде било скорих скупштинских избора и, поготово, ако у скорије време буду расписани покрајински и локални избори).
Својеврсна је иронија да је сам СНС у великој мери допринео банкроту политичких партија у Србији. Успон ове партије, чији су чланови 2008. спрали са себе прљавштину накупљену током боравка у СРС, може да захвали пре свега успеху у оптужбама за корупцију припадника партија на власти у периоду 2000-2012. А када су сами дошли на власт и показали да не само да су и сами склони корупцији него и да су у стању да је подигну на такав ниво да заиста почне да убија, грађанима је послата недвосмислена порука да смисао постојања свих партија у Србији и није ништа друго до стварање паравана за корупцију, која од „општег добра“, као смисла постојања државе, прави обичну лакрдију. Стога није нимало чудно што су управо студенти победили СНС: они су једино и могли да га победе, разоткривајући корумпираност чланова ове партије, након што су они већ разоткрили корумпираност чланова осталих партија. Када се све одузме и сабере, Александар Вучић је Србији био потребан јер је трулеж партијски прихватљивог „крадуцкања“, која се накупила након дванаест година владавине његових претходника, разнео својом незаситом похлепом и мегаломанијом и сам претворио скупштинске изборе 2026. у референдум не само за и против Вучића него и за и против политичких партија.
Ипак, не треба се заваравати да постојеће засићење политичким партијама, које је познато и у државама Европске уније (Parteiverdrossenheit, disillusionment with political parties), а које је у Србији радикализовано на протеклим изборима, може бити дугог века. Није спорно да, у случају да скупштинска већина и влада коју ће изабрати посланици Студентске листе буду успешни, добитна формула са протеклих избора може бити поновљена и на наредним изборима. Међутим, партије ће свакако почети да се враћају у Скупштину. Ми још увек не знамо колико је дубок понор који су за собом оставити Александар Вучић и СНС (тај понор може бити дубљи и од оног који су иза себе оставили Слободан Милошевић и СПС) и што дуже остане незатворен то ће више бити у стању да генерише незадовољство потребно за успон подмлађених старих и потпуно нових партија. На крају крајева, процесуирање свих случајева кршења права који су претекли из старог режима (када су били толерисани или подстицани) створиће врло брзо услове за настанак нове демагогије о „реваншизму“, „прогону правих патриота“ итд., коју ће рабити управо највећи предатори који државу и не сагледавају другачије него „ловину“.
Суштина проблема је у томе што остваривање јасно и једноставно срочених обећања у изборној кампањи Студентске листе подразумева изузетно тежак и компликован посао. Да би људи запослени у институцијама почели да раде свој посао и да би корупција била заустављена и адекватно кажњавана (кривично, прекршајно или барем лустрацијом) биће неопходно да се спроведе велики број сложених и опсежних мера које су побројане у Програму Студентске листе, а за које није сигурно да у краћем року могу дати опипљиве резултате.
Отуда се намеће питање да ли би један од приоритета нове власти требало да буде промена Устава. С једне стране, на тај начин би се повезале, ујезгровиле и систематизовале мере из Програма Студентске листе, док би, с друге стране, довеле до промене политичке конфигурације Србије пре него што нови предатори успеју да се консолидују, ојачају и започну свој, како је то још Монтескје формулисао, „јуриш на државну касу“. Данас је сасвим јасно да у целокупном претходном двадесетшестогодишњем периоду у Србији велики број људи запослених у институцијама нису радили свој посао, а да је корупција цветала управо зато што су партије нови Устав донеле 2006. као параван за перпетуирање оног процеса концентрације власти који је већ Милошевић започео на основу Устава из 1990. Испрва намењен стварању коруптивног забрана малобројних, уставни поредак Србије је завршио у прогресивном одузимању слободе многобројнима.
Иако су писци Програма Студентске листе инсистирали на поштовању важећег Устава (на крају последњег изборног скупа у Београду 22. октобра сви кандидати са ове листе поносно су дизали руке са примерком Устава, сугеришући своју посвећеност њему, таквом какав јесте), несумњиво је да су били свесни његових мана и потребе за променом. Тако, на пример, у делу Програма „Спољни послови и национални интерес“ пише: „Кадровска политика у ресорном Министарству и другим државним органима који обављају делокруг спољних послова и дипломатско-конзуларног представљања, проћи ће кроз темељну реформу која ће прекинути вишегодишњу праксу партократије, непотизма, политизације и именовања без стручних квалификација, професионалног искуства и јасно одређених критеријума.“ Међутим, „пракса партократије, непотизма, политизације и именовања без стручних квалификација, професионалног искуства и јасно одређених критеријума“ није присутна само у Министарству спољних послова и другим државним органима који обављају делокруг спољних послова и дипломатско-конзуларног представљања, већ у свим државним органима, а преко партијских канала она се проширила даље и у привреди и друштву. Самим тим, ако се томе хоће стати на пут биће неопходна много шира и амбициознија реформа, а ње неће бити могуће спровести без онакве промене Устава какву Програм предвиђа када је у питању састав Високог савета судства и Високог савета тужилаштва (део „Правосуђе“) или подизање забране распродаје одређених ресурса и фирми на уставни ниво (део „Привреда и финансије“).
Већина коју ће Студентска листа имати у наредном сазиву Скупштине довољна је за иницирање предлога промене Устава, али не и за његово усвајање (члан 203 предвиђа за то двотрећинску већину, а за поједине уставне норме и Преамбулу и успешно спроведен референдум). Према томе, према важећим уставним решењима, у постојећем скупштинском сазиву посланици Студентске листе неће моћи да промене Устав и мораће да се задовоље парцијалним реформама.
Вратимо ли се сада констатацији изнетој на почетку текста – да је постојећу политичку ситуацију у Србији најбоље окарактерисати као револуционарну – моћи ћемо да додамо да је стање у којем се налази уставни поредак Србије логичан исход, прво, продуженог важења Милошевићевог устава из 1990. (до 2006), а затим и мањкаве процедуре у којој је, од почетка септембра до 8. новембра 2006, донет и проглашен важећи Устав. Текст склепан за неколико дана Скупштина је, мимо Уставног одбора и без јавне расправе, усвојила и дала на референдумско усвајање које је спроведено уз процедурална кршења која чине довољан основ за његово проглашење ништавним. Наравно, Устав је правни и политички акт и до сада је политички императив захтевао да се правној мањкавости не придаје значај, па самим тим и да се не покреће питање његове ништавности по основу кршења процедуре доношења као правног акта. Данас је, међутим, јасно да је Устав и донет у правно мањкавој процедури како не би ометао функционисање већ у периоду 2000–2006. (дакле, на основу Устава из 1990) успостављеног накарадног уставног поретка који ће своје прогресивно обесмишљавање доживети под Александром Вучићем. Изговор да безумну хитност намеће осамостаљење Црне Горе (до којег је дошло још 21. маја те године) и претња осамостаљивања Косова и Метохије (до које ће доћи тек 17. фебруара 2008), као и сва заклињања у свети циљ „борбе за Косово“, били су обична демагогија владајућих партија којом су јавност обманули да су коначно уставно осигурали демократију (после шест година изигравања обећања датог бирачима ДОС-а на изборима 24. децембра 2000. да ће у најкраћем року бити отклоњен постојећи уставни хаос). Ако су 1990. уставотворци скројили Устав Републике Србије по мери Слободана Милошевића (како је то својевремено формулисао Коста Чавошки), онда су 2006. уставотворци скројили Устав Републике Србије управо по мери неког попут Александра Вучића, који ће бескрупулозно искористити трошност свих институција и мирно владати као да је апсолутни монарх.
Александар Молнар: Државни факултети између Вучићевог чекића и студентског наковња
У предлошку за два сукцесивна (анти-)предавања која сам, на њихов позив, одржао Студентима у Блокади Филозофског факултета у Београду 8. и 9. априла 2025. написао сам, а и овом приликом понављам: у Србији никаквог супстанцијалног и дугорочно одрживог напретка неће бити докле год се не ојача и допуни хоризонтална подела власти, која се показала недостатном да обузда сасвим приземне апетите припадника свих партија које су обнашале власт од увођења вишепартизма надаље. Неопходно је ставити под појачану контролу јавни сектор, поставити основе за системску борбу против корупције и, најважније од свега, доследно спровести регионализацију државе са пратећом реорганизацијом Скупштине на основама бикамерализма. Рушења у Савамали 2016, када су се први пут под окриљем ноћи појавиле маскирани и закукуљени хулигани који ће касније бити названи Ћацијима и који ће 2025. изградити војни логор у Пионирском парку, показала су да је прогресивно обесмишљавање уставног поретка било најтешње повезано са повећањем коруптивне „ловине“ и да у ултрацентралистички устројеној Србији Београд остаје и највеће „ловиште“ и његова највећа жртва. Зато је у интересу и самог Београда да почне да функционише вертикална подела власти и да се Војводини придруже и он и још три или четири региона на које би се тзв. централна Србија поделила (Косово и Метохија би морала такође бити регион на основу Резолуције 1244 Савета безбедности из 1999. године, али би он, сходно примату међународног над унутрашњим правом, морао бити изузет од даље уставне регулације због и даље постојећег протектората УН). Много тога од реченог налази се и у Програму изборне листе Студенти побеђују, али без нужног последњег корака – отварања уставног питања.
Пошто не знамо колико ћемо дуго бити укотвљени у мирној луци у коју изгледа да сада упловљавамо и какве ће се све партије појавити када се почне крунити постојећа снажна подршка Студентској листи, веома је важно да се Устав промени током започетог интеррегнума и да се Србија политички реконфигурише. Чак и ако на следећим скупштинским изборима поново победу оствари Студентска листа, она више неће имати онако снажну подршку коју сада ужива (изборна победа са већином од 52% тада би могла бити одраз реалног стања). Вишепартизам ће се свакако обновити, а са њим и онај већ поменути јуриш на државну касу.
Данас се налазимо у ситуацији која, унаточ свим очигледним разликама, у једној важној ствари наликује ситуацији која је постојала приликом стварања Прве и Друге Југославије (стварање и Треће Југославије и Републике Србије су, нажалост, већ били чист хохштаплерај, а што та брука и срамота до сада није спрана са српског народа највећу одговорност сносе управо они који су у протеклом периоду за себе тврдили да су бољи од Милошевића). Као и тада, и данас се у демократији тражи отклон од лоше прошлости. А ако је то већ тако, онда је неопходно учинити оно што је учињено 1921. и 1946. – донети нови Устав на уставотворној скупштини. Притом је неопходно водити рачуна да се не понови фатална грешка коју су оба пута уставотворци направили, сејући у политичко-територијалном устројству државе клицу њене пропасти: први пут стварајући беспризорни централизам који прети да уништи не само ондашњу Југославију него и данашњу Србији, а други пут стварајући од Аутономне покрајине Војводине и Аутономне косовско-метохијске области аномалије које су Србију предодредиле на уставни хаос чијем смо перпетуирању и данас сведоци.
Стога, ако се у наредном периоду створи воља за отварање уставног питања, сматрам да би требало донети Закон о уставотворној скупштини, на основу којег би се расписали избори за уставотворну скупштину (најбоље заједно са покрајинским и локалним изборима). Та скупштина, чији би састав био мали и у потпуности независан од Народне скупштине (сходно принципијелном разликовању конститутивне од конституисане власти), организовала би јавну расправу и на основу свих прикупљених мишљења израдила Предлог Устава који би напослетку дала на регуларно референдумско усвајање. Тек би се тиме задовољио неопходни услов демократског легитимитета, којег су избегли и Милошевић 1990. и његови наследници 2006. Нови избори на свим нивоима, организовани на основу новог Устава, створили би услове за успостављање толико потребне нове политичке конфигурације Србије. Тек тада би се могло очекивати да настане цезура која је у стању да заустави девастирајуће политичке процесе, започете током прве револуционарне ротације (2000–2012), ескалиране током прве (надамо се и једине) рестаурације старог режима (2012–2026), а сада тек привремено примирене.
Аутор је редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду
Извор: Пешчаник
