Studeničko Raspeće nastalo je 1208/1209. godine. U središtu kompozicije nalazi se predstava Hrista na Krstu pod kojim su Presveta Bogorodica, žene mironosice, Sveti Jovan Bogoslov i satnik Longin. Iznad Krsta su dva anđela kraj kojih su starozavetni proroci Mojsije i Isaija
Kompozicija je skladna, a sve figure odlikuju dostojanstvenost, smirenost i uzdržani gestovi, kao i njihova usmerenost ka raspetom Hristu. U glavnoj crkvi manastira Studenice postavljanje Raspeća naspram oltarskog prostora imalo je za cilj idejno povezivanje predstave žrtve Hristove sa prostorom u kome se odvija evharistijsko prinošenje. Hristos je na studeničkom Raspeću označen kao „Car slave“, umesto „Car judejski“.
Svetopisamsko shvatanje stradanja Hristovog
Na Studeničkom Raspeću prikazan je stradali Hristos, u skladu sa proročanstvima Svetog proroka Isaije. I pored izvesne neprozirnosti koju ima telo kao takvo, Pravoslavna Crkva gleda stradalnog Hrista očima nepokolebive vere. Zato njena ikona nikada ne prikazuje samo Hrista Koji je ponižen, a da pri tom već nije nagoveštena Njegova slava. Na ikoni Raspeća prikazan je stradali Hristos. On visi na Krstu, ali iz Njegovog lika zrači predvečna slava, slava koju je On imao kod Oca Svoga još i pre nego što je svet postao (up. Jn 17, 5). Na gornjoj tabli na Krstu, na mestu gde je stajao istorijski natpis „Car judejski“ (Mk 15, 26; Lk 23, 38; Jn 19, 19), ovde je napisano: „Car slave“ (Ps 23, 7–10). Gospoda raspetoga na Krstu Pravoslavna Crkva vidi kao Cara slave, jer saodnos Svete Tajne i ikone isključuje svaki obraz koji prikazuje samo obličje sluge. Zato je razumljivo što na Raspećima obično ne stavljamo istorijski natpis nego „Car Slave“. Ovim pokazujemo da „Isus jeste Hristos“ (Jn 20, 31; 1Jn 2, 22, 5, 1). U tajni voljnog poniženja Sina, jedinorodni Sin postaje svojina čovečanstva, tako da mi zaista možemo sazrcavati Sina Božijeg kad vidimo Isusa, čak i raspetoga.
Na studeničkom Raspeću, Mojsije, koji drži svitak sa tekstom iz Ponz 28, 66, i prorok Isaija, koji drži detalj iz Is 53, 7, svojim prisustvom i pomenutim tekstovima, podsećaju na vezu nagoveštene žrtve i Svete Liturgije. Sveti prorok Isaija drži reči proročanstva o Stradanju Hristovom, tačnije stih iz njegove knjige koji kaže: „Kao ovca na zaklanje vođen…” (Is 53, 7). Postoji povezanost žrtvenog karaktera Evharistije sa dolaskom Carstva Božijega. Hristos je na Tajnoj Večeri rečima: „Ovo je telo moje” i: „Ovo je krv moja” (Mt 26, 26–28; Mk 14, 22 – 24; Lk 22, 19–20), ukazivao na Sebe kao na Pashalno Jagnje. Na Liturgiji se ne vadi Agnec radi sećanja i ponavljanja starozavetne žrtve (kao što je to bio slučaj sa judejskom Pashom), već se radi o žrtvovanju konačnog, eshatološkog Pashalnog Jagnjeta. Otkrivenje daje Jagnjetu eshatološki smisao. Poniženi Isus na zemlji je Onaj Koji će doći „u slavi” (vidi: Mk 8, 31, 38 i Mt 24, 30). Krv Jagnjetova se izliva za mnoge (Is 53), i On će u poslednje dane sabrati rasejani Izrailj i biće „videlo narodima” na spasenje „do krajeva zemaljskih” (Is 49, 6) jer će „udiviti mnoge narode” i oni će „videti što im nije kazivano i razumeće što nisu slušali” (Is 52, 15).
Evharistijski i eshatološki smisao stradanja Hristovog
Predstava Studeničkog Raspeća, kao i druge freske i ikone koje prikazuju stradalnog Hrista, ne smeju biti uzete u obzir i doživljene bez pomisli o „Poslednjem danu“ i „Danu Gospodnjem“, tj. o Drugom Hristovom dolasku u slavi budućega veka i vaspostavljanju Carstva Božijeg, kojem neće biti kraja. Zato i na ovoj kompoziciji preovlađuje radostan ton, i Hristos zadržava svoju veličanstvenost i u trenutku smrti na Krstu. Atmosfera, ovde prikazanog, stradanja Hristovog neodvojiva je od atmosfere vaskrsne, odnosno eshatološke radosti. Evharistija nas uči da žrtva bez iskupljenja ne postoji u Hristu. Ikona krsne žrtve svoj smisao dobija od Vaskrsenja, od kojeg smisao dobija i praznovanje krsne žrtve u Evharistiji.
Hristos je objedinio dva obličja u toku svog zemaljskog života: obličje slavne sličnosti i obličje kenotičke nesličnosti – obličje Boga i obličje sluge (Fil 2, 6–7), prvo skriveno drugim za telesne oči. Crkva ističe ovo gledište koje je proizvod njene vere, bez koje ne možemo videti da je Isus Sin Božiji. Poznato je da su čak i Njegovi najbliži učenici samo jednom, pre Stradanja, na Tavoru, videli Hrista u slavi Njegovog oboženog čoveštva.
Zbog ovih činjenica, pravoslavna ikonografija isključuje svaki obraz koji prikazuje samo obličje sluge jer, kao što rekosmo, ne možemo odvajati Hrista Jagnje Božije od eshatološkog Hrista Sudije. Izraz Jagnje Božije, koji se nalazi u 5. glavi Otkrivenja, postao je deo opšteg hrišćanskog rečnika.
Zaključak
Dakle, Pravoslavna Crkva gleda Hrista očima nepokolebive vere. Ona će, u svojim bogoslužbenim himnama i na svojim ikonama, uvek pokazivati Bogočoveka Koji zadržava svoju veličanstvenost i u poniženju. Činjenica da je On to telo učinio potpuno svojim, čini velikim poniženje Sina. Poznanje Sina Božijeg je u vezi sa znanjem (u veri) tajne Njegovog poniženja.
Zbog ove istovremeno i pobedničke eshatološke dimenzije koju ima pravoslavna ikonografija, scene Stradanja Hristovog ne mogu se doživeti samo u krvavom tonu (čiji smisao izgleda kao da je samo Hristos stradao i umro). Ova eshatološka dimenzija ikone jeste izuzetno važna jer pravoslavnima pojašnjava sopstvenu veru, a inoslavnima najneposrednije omogućava uvid u Pravoslavlje. Dometi pravoslavne umetnosti (tj. bogoslovski dometi) kao što su Studeničko Raspeće (1208/1209) omogućeni su pravoslavnom duhovnošću. Ova centripetalna sila je osigurala pravoslavnoj umetnosti da ostane na starom, ranohrišćanskom temelju.
Arhimandrit dr Tihon (Rakićević), iguman manastira Studenice
Izvor: Žički blagovesnik april-jun 2023.
