Crkva Bogorodice Ljeviške – tužna slika realnosti ovoga sveta, koji se dobrovoljno odriče milosti i saosećanja. Ipak, grana sa trešnjinim cvetom probija se kroz bodljikavu žicu kojom je crkva opasana
Reč sreća – počinje svoju besedu otac Milan u Crkvi Svetog Stefana, u Velikoj Hoči – povezana je s rečju susret.
I zaista, nije li susret najdragoceniji događaj i lične i kolektivne istorije. I više od toga, nije li susret, taj živi čin ogledanja, najvažnija tačka ljudskih stremljenja, pronalaženje smisla postojanja u ovom kratkom isečku vremena koje prethodi večnosti?
Urezavši stihove na zapadnom zidu priprate Crkve Bogorodice Ljeviške, u Prizrenu, arapski putnik izriče istinu dublju od one na koju prvo čitanje asocira. U susretu sa nezemaljskom lepotom crkve i živopisa on opisuje taj čudesni postupak ogledanja – sebe u drugome i drugoga u sebi – čoveka u Bogu i Boga u čoveku. Ovim stihovima pesnik zapravo govori o svojoj unutrašnjosti koja biva preobražena , preobražava i ono što vidi. Spolja postaje unutra, unutra postaje spolja. Makrokosmos se ogleda u ljudskom srcu. U njemu obitava ono što je bezgranično.
Na Kosovu sam bila samo jednom. Krajem osamdesetih godina prošlog veka posetila sam prijatelja koji je služio vojni rok u Prištini. Sećam se samo autobuske stanice i ne baš lepog grada… Kosovo o kojem nemušto pišu udžbenici istorije i naučne monografije, koje živi iza profanih jezika političke svakodnevice, Kosovo koje je izvanprostorni i izvanvremenski događaj – kako ga opisuje iguman manastira Visoki Dečani, nisam upoznala. Sve do ove godine, odnosno sve do pretposlednje sedmice ovogodišnjeg Časnog posta.
Čudnom igrom prirodnih tokova i kalendarskog brojanja vremena, ove godine je ta sedmica obeležena prazničnim sažimanjem istorije hrićanstva u tri uzastopna dana: Blagovesti – Vaskrsenje Lazarevo – Ulazak Gospoda Isusa Hrista u Jerusalim, uveli su nas u Stradalnu sedmicu – poslednju pred Praznik nad praznicima.
Ruka na ramenu
Petak. Blagovesti. Nad glavnim gradom još se nije razdanilo. Na putu do mesta okupljanja sa kojeg krećemo u obilazak kosovskih svetinja, prolazim kroz centar. Na jednoj zgradi velika svetleća reklama: Honor. Nehotice čitam: Horor. Nije li to sažetak naše ubrzane, rastrzane, neizvesne, haotične, svakodnevice?
Naše prvo odredište – Draganac srpski pravoslavni manastir – jedini živi u Kosovskom Pomoravlju. Posvećen je svetim arhanđelima – među njima je i blagovesnik – onaj koji je neposredno učestvovao u događaju o kojem govori današnji praznik. Stižemo tek pred kraj liturgije. Zamišljeni monah stoji ispred crkve. Ne odgovara na naš pozdrav. Neka bude ime Gospodnje blagosloveno od sada pa do veka – pevnica peva završnu molitvu. Uzimamo naforu, a ispred crkve nas dočekuje isti monah. Na njegovom licu sada je dobrodošlica. Kao da nas je i trenutak proveden na liturgiji učinio vidljivim, pa nas brat Hristofor poziva na trpezu ljubavi. A za trpezom, u svakoj posudi, u svakoj čaši, u svakom zalogaju ništa se drugo ne oseća do njena srž – srž ljubavi Hristove do koje dolazimo verom, stradanjem i pokajanjem. Bezgraničje u srcu narasta. Živopisni likovi „lokalaca“ koji pomažu u manastiru. Sede ispred freske Raspeća, nasmejani, ozareni, posvećeni svetinji osvećeni svetinjom. Kao dečak koji se neprestano igra, Hristofor nas organizuje u raspremanju trpeze. Svi se igramo, kao braća i sestre u velikoj, složnoj porodici. Naša majka je tetka Rada, odgovorna za ukusni ručak i vazdušaste krofne. Može da ih napravi i stotinak za kratko vreme – kada vladika najavi iznenadne goste. Što je ljudima nemoguće, Bogu je moguće.
Malo povečerje u manastiru Gračanica. Susret sa prijateljicom koju nisam videla od kada se zamonašila. Ima tome dvadesetak godina. „Kako se zoveš, sestro?“ – pitam je, onako kako se to pita nakon čina monašenja. „Grešna sluškinja Božija…“ izgovara ime. „Spasavaj se angelskim likom!“, i dodajem, mimo običaja, „pomeni i mene u svojim molitvama!“
Lazareva subota, Vaskrsenje pravednog Lazara. Manastir Svetih arhangela, kod Prizrena. Arhijerejska liturgija. Pevaju učenici Prizrenske bogoslovije. Na kraju, osvećenje kolača. Svako stavlja ruku na rame onoga ispred sebe. Cela se crkva okreće oko prinosa – oko Žrtve. Danas se sabrasmo blagodaću Svetog Duha, gromko pevaju mladi bogoslovi. Uskoro će doći njihov red da sačuvaju Crkvu i u najtežim okolnostima. Posle liturgije sedimo u gostoprimnici pod vedrim nebom, okruženi razrušenim zidinama starih zdanja. Od istog tog kamenja, odnetog sa naše svetinje, građena je jedna druga – nama tuđa – Sinan-pašina džamija. Sveti arhangeli mogu i to da podnesu. Kupamo se u sunčevim zracima. Greje nas i nebo i zemlja na kojoj stojimo.
Crkva Bogorodice Ljeviške – tužna slika realnosti ovoga sveta, koji se dobrovoljno odriče milosti i saosećanja. Ipak, grana s trešnjinim cvetom se probija kroz bodljikavu žicu kojom je crkva opasana – kao ruža koja se, usnula, s dva smešna trna brani od jave kojom haraju demoni zla i bezumlja.
Stradanja i žrtva
Pred zalazak sunca stižemo u Veliku Hoču. Unutrašnjost Crkve Sv. Stefana obasjavaju predvečerna svetlost i sveštenik koji svojom besedom, prodire u svačije misli, u svačiju dušu. Njegove reči svedoče duboko duhovno iskustvo, njegova vedrina čvrstu veru. „Hrišćanin je radostan, jer je svoj život predao u ruke Bogu…“ Suze teku da srce ne bi prepuklo. Lokalni klinci, musavi i više nego skromno obučeni, tapkaju sličice na malom trgu, jedna starica pozdravlja hodočasnike, prodavac iz jedine prodavnice u selu ljubopitljivo gleda nove prolaznike. Selo izgleda kao da je zaboravljeno pre mnogo vekova, a malobrojni stanovnici, okruženi tuđincima i neposrednim iskustvom stradanja kao da su oduvek i zanavek tu.
Sutra možda nije njihovo, ali večnost svakako jeste.
Cveti. Ulazak Gospoda Isusa Hrista u Jerusalim. Svečani doček Cara Slave. Liturgija u manastiru Visoki Dečani. Božanstvena, utešna, potresna, lepa, svečana, ozbiljna, radosna, carska! Svetlost sveća na polijeleju i skladno pojanje oživljavaju srednjovekovni živopis. Dveri carstva nebeskog sada su otvorene, sveto vreme i sveti prostor opipljivi. „Srbija ima svog kralja. To je Stefan Dečanski“, govori otac Sava. Celivamo njegove mošti u kivotu. Neko se provlači ispod njega. Mnogi bi da tamo i ostanu do svršetka sveta. „Hrišanin se ne plaši smrti. On treba da se plaši samo da ne povredi Boga u drugom i u sebi, a to čini pristajanjem na greh.“ Beseda se nastavlja, a mi dubinski ganuti ovim putovanjem razmišljamo kako ćemo se vratiti kući. Zapravo, pitamo se gde je naša kuća. Shvatamo da je Kosovo putokaz – ne geografski nego duhovni. Ono nas podseća da smo pozvani na istinski preobražaj i da on podrazumeva žrtvenu ljubav za drugoga – za čoveka, za zajednicu. Ono nas podseća da stradanje i žrtva prethode Vaskrsenju.
*Dr Aleksandra Pavićević je naučni savetnik u Etnografskom institutu SANU
Izvor: Politika, dodatak Kultura – Umetnost – Nauka, 15.4.2023, str. 2-3.
Oprema teksta i dopuna naslova: Žurnal. me
